Велика неправда и мале неправде

У Америци је, као што знате, година председничких избора. Овде су у великој мери главна средства за политички маркетинг и кампање – страх и мржња. Џон Мекејн плаши гласаче да ће Америка да изгуби рат у Ираку, ако не изаберу њега. Он и Хилари Клинтон плаше гласаче – ако они не буду изабрани да ће онда шансе за нови терористички напад на Америку драстично бити повећане. Барак Обама, са своје стране, плаши гласаче да ако он не буде изабран то би гарантовало успех политике по старом, која би Америку довела до изолације и евентуално би значило економску, војну и политичку пропаст земље.

Што се тиче мржње, у Америци се овом емоцијом манипулише индиректно и користе се тајне предрасуде и неизречене мржње. Тако да Мекејн и Клинтонова повезују своју манипулацију мржњом с расним шовинизмом и нетрпељивошћу према муслиманима, док Обама са своје стране индиректно потпаљује мржњу, која постоји међу великим бројем становника, према садашњем председнику Џорџу Бушу, а у самој Демократској странци користи мржњу према Хилари Клинтон.

Да ли вас ово подсећа на нешто? Мржња и страх, као главни политички инструменти, присутни су не само у Србији него када погледате по целој регији видите да сличну политику воде скоро сви политичари, од Хрватске па до Албаније. Гласачи се најлакше мобилишу на бази популизма, а популизам се заснива на томе да неко или нека група морају да одговарају или, боље речено, да буду криви за све што не ваља у земљи. У Србији то значи да неки користе страх од радикала да би ојачали своје позиције. Други користе страх од Запада у исту сврху, а један број људи је изградио сопствену политичку будућност на бази страха од владе или, боље речено, од оних који су тренутно на власти. За све ове групе мржња и нетрпљивост директно прате политику страха. Не може бити страха, а да се неко не мрзи. Колико сада људи мрзе и плаше се Војислава Коштунице, а колико се плаше Бориса Тадића или Томе Николића? У Србији, као и генерално кроз целу регију Балкана, нема политике која се изграђује на бази аргумента или озбиљних политичких ставова. Што је најгоре, нема борбе за власт која се заснива на конкуренцији озбиљних политички супротстављених ставова.

Због тога, имамо ситуацију у којој нико не може да гарантује да ова мржња и страх могу да се контролишу и да ће само да буду усмерени према политичким противницима. Кад страх влада и кад мржња прати, они не бирају жртве ни савезнике. Тако да бес, фрустрацију и огорчење који су задесили многе грађане Србије после проглашења независности Косова, не треба потцењивати. Овај страх и мржња који су све препознатљивији у Србији угрожавају не само борбу патриота или националиста за Косово (како их противници називају), они такође угрожавају и пут Србије према Европској унији.

Мржња према пекарима и трговцима албанског или горанског порекла, или уопште према Албанцима, не само да је погрешно усмерена него је штетна. Штетна је зато што Србија не може бити јака, а још мање може бити демократска ако се они који су најрањивији, попут мањина, не осећају слободни или равноправни као грађани. Дељење хлеба бесплатно можда утиче на нас да се осећамо боље зато што штетимо Албанцу, али то је израз наше неспособности и беспомоћности пред неправдом којесу Србији починиле Европска унија и Америка. И да та пекара или трговина пропадне, то само штети том комшилуку, а још је горе зато што мржња када се појави у комшилуку штети свима који живе у њему. Мржња је големи терет, не само за жртве те мржње него и за оне који је у себи носе. Велика неправда не може да се победи преко других неправди, макар оне биле и мање.

Једини излаз из политике мржње и страха јесте да политичари у Србији престану да се крију иза Косова и да прихвате одговорност за своја уверења и своје ставове, иако то можда води у правцу политичког пораза. Они који заговарају политику која тврди да Србија има само један пут, а да је то пут који води у Европску унију морају да буду одговорни и да објасне прво због чега желе да уђу у Европску унију. Да ли зато што ЕУ представља неке веће вредности или због тога што би тај улазак у Унију донео Србији материјално добро. Они исто тако имају одговорност да нам кажу да ли хоће улазак у ЕУ по сваку цену и да ли им је важнији улазак у ЕУ од борбе против неправде око Косова? Они који заговарају политику која се супротставља уласку у ЕУ због Косова, имају обавезу и одговорност да објасне грађанима где би они да одведу Србију? Који је то пут који они нуде Србији и да ли су спремни да жртвују улазак у ЕУ за борбу због Косова?

Ми Срби, поготово политичари, јако смо добри у томе да кажемо шта нећемо, али смо најгори када дође до тога да објаснимо шта хоћемо. Радије избегавамо одговорност да се изјашњавамо и користимо политику страха да прикријемо сопствене неспособности и мане. Ко год хоће да води Србију мора јасно да каже где хоће да је води и како намерава да тамо стигне.