Како је Путин спасао Русију

Специјално за „Политику”

Смена политичких лидера у Русији скоро увек је спровођена уз политичке и економске реформе. У условима западног демократског капитализма, такозване тржишне економије, политичка власт је у значајној мери одвојена од економског деловања. Велике економске кризе, рецесије, девалвације, инфлације, дешавали су се из много разлога који нису у вези са сменама председника или премијера. При ауторитарном облику владавине, у којем владар у држави има много шира овлашћења за управљање економијом и финансијским институцијама, политичке или економске напетости, изникле услед најразличитијих разлога, могу изазвати след реформи и реорганизација које могу бити праћене и сменом руководства државе.

Уставно окончање владавине Владимира Путина, као председника Русије, и његов очекивани прелазак на место председника владе, такође, спада у политичке реформе, мада на први поглед не толико видљиве. Ово означава и крај институције моћног председника, установљене специјално за Бориса Јељцина, и јачање улоге, пуномоћја и власти владе. Председнички монопол на власт и право председника на издавање нормативних „указа“ који су имали законодавну снагу, уведени су 1993. после распуштања Врховног совјета Руске Федерације и укидања Устава РСФРС, не ради убрзавања економског развоја, већ зарад брже приватизације моћне совјетске индустријске инфраструктуре, која није укључивала само производна предузећа него и природна богатства државе, укључујући и подземна. Такав смер „председничких“ активности зауставио је, а потом и изменио, Владимир Путин поставши привремени шеф државе, без избора, као резултат превремене оставке Јељцина 31. децембра 1999. Нагли раст популарности Путина обезбеђен је у то време не економским програмима него победама руске армије у Чеченском рату.

Путин је од стране народа изабран за председника у марту 2000. – сувише касно да би спречио слом многих привредних и социјалних система социјалистичке државе, већ ослабљених кроз резултате „шок терапије“. У Русији је 2000. године постојао капитализам, али не демократски, којем су неопходни одређени историјски период и акумулација капитала, него посебан „олигархијски капитализам“ при којем се огроман капитал не стиче производним радом и акумулирањем богатства неколико поколења радника, него присвајањем већ постојећих предузећа, па и целих привредних грана, који су били подизани током деценија и у веома тешким условима. У приватне руке предати су извори који су обезбеђивали доток природних богатстава, нафте, никла, платине, алуминијума, црних и обојених метала и других минералних добара, који су већ доносили брз профит а нису захтевали никакве инвестиције. Друге привредне гране, које су биле важне за добробит државе и запосленост становништва, али које су изискивале реконструкцију и инвестиције – попут бродоградње, производње вагона, авиона, изградње путева, текстилне индустрије, машиноградње и друге, као и многе гране пољопривреде, посебно сточарство, често су прелазили из руке у руку различитих власника, који су, уместо да улажу у производњу, користили искључиво објекте и распродавали машине. Бродове су нови власници једноставно превозили у друге државе и мењали седиште регистрације. Држава није имала могућности да ефикасно користи ни оно што је остало у њеном власништву, пошто су „олигарси“ избегавали да плаћају порезе региструјући своје компаније изван граница или у такозваним офшор зонама. Државни буџет лишен је огромног дела прихода а и иначе осиромашено становништво није могло плаћањем пореза да надокнади те губитке. Велики део буџета одлазио је на исплату спољног дуга, највећег у свету, наслеђеног од СССР-а.

Чак ни када је 2000. Владимир Путин постао председник, процес распада привреде и приватизација ресурса нису били у потпуности окончани. Под контролом државе још су се налазили производња нафте и мрежа гасовода као и корпорација „Гаспром“. У Русији осиромашено становништво једноставно није могло да плаћа оне услуге које је у прошлости користило бесплатно.

Очуване су стратешке војне снаге, космички сектор, војно ваздухопловство и ратна морнарица. Очувани су и значајни сектори спољнообавештајне службе која је у СССР-у имала глобални карактер. Управо то је омогућило Путину да почне своју реорганизацију јачањем такозваног „блока силе“, што је било и те како важно за обезбеђивање стабилности у држави.

(Сутра: Премијер моћнији од шефа државе)