Kako je Putin spasao Rusiju

Specijalno za „Politiku”

Smena političkih lidera u Rusiji skoro uvek je sprovođena uz političke i ekonomske reforme. U uslovima zapadnog demokratskog kapitalizma, takozvane tržišne ekonomije, politička vlast je u značajnoj meri odvojena od ekonomskog delovanja. Velike ekonomske krize, recesije, devalvacije, inflacije, dešavali su se iz mnogo razloga koji nisu u vezi sa smenama predsednika ili premijera. Pri autoritarnom obliku vladavine, u kojem vladar u državi ima mnogo šira ovlašćenja za upravljanje ekonomijom i finansijskim institucijama, političke ili ekonomske napetosti, iznikle usled najrazličitijih razloga, mogu izazvati sled reformi i reorganizacija koje mogu biti praćene i smenom rukovodstva države.

Ustavno okončanje vladavine Vladimira Putina, kao predsednika Rusije, i njegov očekivani prelazak na mesto predsednika vlade, takođe, spada u političke reforme, mada na prvi pogled ne toliko vidljive. Ovo označava i kraj institucije moćnog predsednika, ustanovljene specijalno za Borisa Jeljcina, i jačanje uloge, punomoćja i vlasti vlade. Predsednički monopol na vlast i pravo predsednika na izdavanje normativnih „ukaza“ koji su imali zakonodavnu snagu, uvedeni su 1993. posle raspuštanja Vrhovnog sovjeta Ruske Federacije i ukidanja Ustava RSFRS, ne radi ubrzavanja ekonomskog razvoja, već zarad brže privatizacije moćne sovjetske industrijske infrastrukture, koja nije uključivala samo proizvodna preduzeća nego i prirodna bogatstva države, uključujući i podzemna. Takav smer „predsedničkih“ aktivnosti zaustavio je, a potom i izmenio, Vladimir Putin postavši privremeni šef države, bez izbora, kao rezultat prevremene ostavke Jeljcina 31. decembra 1999. Nagli rast popularnosti Putina obezbeđen je u to vreme ne ekonomskim programima nego pobedama ruske armije u Čečenskom ratu.

Putin je od strane naroda izabran za predsednika u martu 2000. – suviše kasno da bi sprečio slom mnogih privrednih i socijalnih sistema socijalističke države, već oslabljenih kroz rezultate „šok terapije“. U Rusiji je 2000. godine postojao kapitalizam, ali ne demokratski, kojem su neophodni određeni istorijski period i akumulacija kapitala, nego poseban „oligarhijski kapitalizam“ pri kojem se ogroman kapital ne stiče proizvodnim radom i akumuliranjem bogatstva nekoliko pokolenja radnika, nego prisvajanjem već postojećih preduzeća, pa i celih privrednih grana, koji su bili podizani tokom decenija i u veoma teškim uslovima. U privatne ruke predati su izvori koji su obezbeđivali dotok prirodnih bogatstava, nafte, nikla, platine, aluminijuma, crnih i obojenih metala i drugih mineralnih dobara, koji su već donosili brz profit a nisu zahtevali nikakve investicije. Druge privredne grane, koje su bile važne za dobrobit države i zaposlenost stanovništva, ali koje su iziskivale rekonstrukciju i investicije – poput brodogradnje, proizvodnje vagona, aviona, izgradnje puteva, tekstilne industrije, mašinogradnje i druge, kao i mnoge grane poljoprivrede, posebno stočarstvo, često su prelazili iz ruke u ruku različitih vlasnika, koji su, umesto da ulažu u proizvodnju, koristili isključivo objekte i rasprodavali mašine. Brodove su novi vlasnici jednostavno prevozili u druge države i menjali sedište registracije. Država nije imala mogućnosti da efikasno koristi ni ono što je ostalo u njenom vlasništvu, pošto su „oligarsi“ izbegavali da plaćaju poreze registrujući svoje kompanije izvan granica ili u takozvanim ofšor zonama. Državni budžet lišen je ogromnog dela prihoda a i inače osiromašeno stanovništvo nije moglo plaćanjem poreza da nadoknadi te gubitke. Veliki deo budžeta odlazio je na isplatu spoljnog duga, najvećeg u svetu, nasleđenog od SSSR-a.

Čak ni kada je 2000. Vladimir Putin postao predsednik, proces raspada privrede i privatizacija resursa nisu bili u potpunosti okončani. Pod kontrolom države još su se nalazili proizvodnja nafte i mreža gasovoda kao i korporacija „Gasprom“. U Rusiji osiromašeno stanovništvo jednostavno nije moglo da plaća one usluge koje je u prošlosti koristilo besplatno.

Očuvane su strateške vojne snage, kosmički sektor, vojno vazduhoplovstvo i ratna mornarica. Očuvani su i značajni sektori spoljnoobaveštajne službe koja je u SSSR-u imala globalni karakter. Upravo to je omogućilo Putinu da počne svoju reorganizaciju jačanjem takozvanog „bloka sile“, što je bilo i te kako važno za obezbeđivanje stabilnosti u državi.

(Sutra: Premijer moćniji od šefa države)