Куда води европски пут

Грађани Велике Британије 23. јуна гласају на референдуму о томе да ли ће да напусте ЕУ. „Фајненшел тајмс” је у анкети од 15. јуна установио да ће на референдуму 47 одсто гласача бити за излазак Британије из ЕУ, а 44 одсто за останак.

У Србији, где никада није одржан референдум о томе да ли земља треба да уђе у ЕУ, политичка и медијска елита намеће тезу да, ако неко код нас гласа за проевропску странку, то значи да је за улазак у ЕУ. Међутим, према једној анкети из априла 2016, само половина бирача СНС-а је за улазак Србије у ЕУ, више од трећине је против, а остали немају став. Већина гласача СПС–ЈС је против уласка у ЕУ, тачније 47 одсто, иако та странка често изражава своју проевропску оријентацију, а занимљиво је да је око 14 одсто гласача антиевропског СРС-а – за улазак Србије у ЕУ. Дакле, тема ЕУ није приоритет за грађане Србије, због чега смо у претходном сазиву парламента имали ситуацију у којој су све парламентарне странке биле за улазак Србије у ЕУ, а расположење грађана према овој асоцијацији никада није било лошије. Заокрет у досадашњој политици Србије према ЕУ грађани махом зато не би доживели као трагедију. Уосталом, отварање првих поглавља у преговорима константно се одлаже, а неретко нам стижу и поруке да нема уласка у ЕУ без признања Косова. И кад помислимо да смо испунили све услове за неки корак у правцу Брисела, појаве се нови услови, често потпуно апсурдни, попут оних које је недавно захтевала Хрватска. ЕУ је за грађане Србије постао потпуно апстрактан и недостижан појам, а питање је шта ће од ЕУ и да остане након евентуалног изласка Британије из ове заједнице.

Адвокат Бранко Павловић сматра да у случају одласка Британије ЕУ неће трпети економске последице, али хоће политичке. „Биће то снажан сигнал за оне политичке групације у Француској и Немачкој које и иначе доводе у питање смисао постојања ЕУ. Ту пре свега мислим на Национални фронт у Француској и Алтернативу за Немачку”, сматра Павловић. „Просто ће се покренути процес – ако могу Британци да оду и ништа се страшно није догодило, зашто не бисмо могли и ми, него морамо да трпимо ову бахату и неодговорну бриселску бирократију.” Британски државни секретар за одбрану Мајкл Гав већ је изнео тезу да ће „ЕУ да се распадне попут Југославије и Совјетског Савеза” уколико Британија напусти ЕУ. Бранко Павловић пак каже да је „тачна тврдња да је Југославија по много чему била ЕУ у малом”. „Само што велике силе нису хтеле да она постоји, а Европску унију подржавају и Русија, и Америка, и Кина.”

Док се чекају резултати референдума у Британији, али и исход нових реформи у ЕУ, поједини српски политичари могу да уверавају грађане да је Србија на „европском путу”, али је истина да ни политичари ни грађани у овом тренутку не могу да знају куда тај пут води. С обзиром на то да придруживање ЕУ подразумева огромно одрицање у економској сфери зарад евентуалне користи након уласка, политички заокрет у погледу европских интеграција Србије би у овом тренутку била сасвим рационална одлука. Међутим, рационална је била и одлука да Украјина суспендује припреме за потписивање споразума о придруживању ЕУ. Након тога се десила револуција и у деловима земље је избио грађански рат, што је за проевропске политичаре у Кијеву била оправдана жртва зарад потписивања споразума. Он је потписан, али до данашњег дана није ступио на снагу – ЕУ не зна шта да ради са Украјином. Уосталом, тренутно не зна шта да ради ни са собом.

*Редитељ