Британски Дан независности или статус кво

Ко је последњих дана пратио британске медије могао је да помисли да је Велика Британија пред ратним стањем, да се спрема мобилизација. Улози су, иако не безначајни, ипак много прозаичнији. Уједињено Краљевство ће данас донети одлуку која ће променити његову историју – да ли остаје у Европској унији или наставља самосталним путем.

Главна дилема је, заправо, да ли ће се испунити пророчанство Бориса Џонсона, перјанице покрета за излазак из ЕУ, „да ће се ’брегзит’ славити као Дан независности”, или ће пак односи Лондона и Брисела остати у статусу кво.

Европска унија можда има слабости, али тешко да је апсолутно тачно све оно што су Британци читали о њој у острвској штампи у јеку референдумске кампање. Истовремено ни заговорници останка у ЕУ нису остајали дужни својим политичким неистомишљеницима. Неосноване оптужбе и политика страха усмерена ка противницима обележили су ову, по много чему, прљаву кампању. Ово је занимљив феномен када се има у виду да је реч о једној од најразвијенијих западних демократија. Утолико је занимљивије када се присетимо да  нам је управо на тим адресама спочитаван, у тренуцима када се Југославија распадала – мањак разумевања за противника. Док се наша земља цепала, саветовани смо да не ширимо панику, мало утишамо тон. Исту методологију овог пута су применили Британци.

Ово се ових дана можда најбоље огледа у подељеној острвској медијској сфери у којој се из све снаге агитовало за један од супротстављених табора. Поменимо само митове да, рецимо, Британија плаћа 350 милиона фунти недељно заједници, да ће милион Турака „нагрнути” на Острво, да ће мигранти уништити њихов социјални систем. Увелико се распиривала ионако заступљена перцепција да грађани, поготову из источне Европе, хрле у Британију да се окористе о њихов систем социјалне заштите.

Посебан специјалитет су биле насловнице најтиражнијих листова, а нарочито се истакао таблоид „Сан” са насловима на првој страни: „Бићемо преплављени Турцима”, „Краљица подржава ’брегзит’” или „Верујте у Британију”. Овај таблоид је позвао грађане да кажу „не” Бриселу јер би останак у ЕУ био гори и због „имиграција, послова, плата, лоше би утицао на квалитет живота Британаца”.

Раме уз раме са овим булеварским листом који се свакодневно продаје у 1,8 милиона примерака стали су и „Телеграф” и „Дејли мејл”. На другој страни, кампању останка у ЕУ подржали су „Фајненшел тајмс” и „Гардијан”, али чињеница је да су њихови тиражи ипак много мањи. Осим тога, њихова реторика није ни изблиза тако директна као код таблоида.

Дешавања на острву заокупила су пажњу и иностраних медија. Страни листови попут немачких и холандских бодрили су малтене љубавним порукама Британце.

Наиме, Центар за истраживање комуникације и културе срачунао је да бар 80 одсто новинских текстова иде у прилог „брегзиту”. Штавише, супротни табор је поднео бар 19 жалби на нетачне наводе и неосновано ширење евроскептицизма, као у случају „Санове” помпезне, а нетачне, оцене да краљица подржава отцепљење. Уследили су демантији и исправке, али штета је већ била учињена.

Свој допринос својеврсном медијском рату дао је и главни заговорник „брегзита”, бивши градоначелник Лондона, и бивши новинар, Борис Џонсон. Он упозорава Британце да „овакву прилику више неће имати”. Џонсон, који се и деведесетих у улози дописника из Брисела истицао текстовима пуним евроскептицизма, ругања и клеветања ЕУ, а оскудним чињеницама, у тексту у „Телеграфу” упозорава и да ће ако не каже „не” Бриселу „Британија остати у пртљажнику аутомобила којим управља неко ко нас вози тамо где не желимо да идемо”.

„Брегзит” је у самој завршници добио крвави епилог – на улици је убијена лабуристичка посланица Џо Кокс, снажни поборник за останак Британије у Европској унији. Осумњичени Томас Мер је на суду уместо свог имена изговорио: „Моје име је смрт издајницима, слобода Британији.”

Интензивни расистички тонови настали уливањем страха да се културни и национални идентитет Британаца губи приливом људи спремних да раде за мале плате крунисан је антимигрантским плакатом који је у кампањи користио лидер Партије за независност Велике Британије Најџел Фараж, а који приказује мигранте док 2015. године прелазе границу Хрватске и Словеније – у покушају да се застраше људи да гласају за одлазак из уније. Иако је Британија прихватила мали број избеглица у односу на друге, то није била препрека за тамошње таблоиде да бомбардују читаоце непримереним коментарима да је земља преплављена „ројевима” и „таласима” странаца.

У сваком случају, рекло би се, поготову после велике дебате одржане у уторак увече на Вемблију, да је референдум постао питање националног и друштвеног идентитета. Као што Џонсон каже: „Ако си Британац – гласаћеш за самосталност своје земље.”

Кер Линдзи: Ако остане, Лондон ће још мање хтети проширење ЕУ

Стручњак за Балкан с Лондонске школе економије Џејмс Кер Линдзи оценио је да би у случају да Британија остане у ЕУ, Лондон био мање расположен за пријем нових чланица.

„Велика разлика је у томе што би Британија можда постала још мањи заговорник ширења”, рекао је Линдзи Танјугу, подсећајући да је у кампањи питање проширења ЕУ имало много значајнију улогу него што се очекивало.

Сетимо се како је, док су Србији стизале похвале европских званичника због априлских изборних резултата, Београд добио опомене од британске министарке унутрашњих послова Терезе Меј, која је упозоравала ондашњу јавност да им није у интересу, између осталих, улазак Србије у ЕУ.

Линдзи каже да је отпор у овом пољу показиван највише према Турској, али је и Балкан био део дебате.

„Верујем да ће Лондон бити много строжи и када је реч о критеријумима за пријем, због чега ће теже бити добити чланство”, мада, подвлачи, много зависи од реакције ЕУ.