Рекордно скуп рат

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 10. марта – Американци су срушили режиме у Ираку и Авганистану, али продужавањем тамошњих ратовања – подривају и сопствени систем и своју улогу у свету. Ово сугерише тандем утицајних експерата – нобеловац и професор на Универзитету Колумбија Јозеф Стиглиц и његова колегиница са Харварда Линда Билмес.

Према њиховој рачуници, садашње операције на та два фронта коштају САД 16 милијарди долара месечно. Од те суме ирачки фронт односи три четвртине, или – 12 милијарди, а аутори наглашавају да ће укупни трошкови тог војевања, ако потраје још десетак година, порасти на бар три билиона долара, што за 15 пута надмашује својевремене претпоставке Беле куће о максималним издацима.

Подсећајући на изреку да „нема бесплатног ручка“, констатују да „нема ни бесплатног рата“, тачније – да спољни неуспели војни ангажман „неизбежно изазива и патње код куће“. На ирачком фронту сада се, кажу, пролива мање крви него раније али се излива више овдашњег новца него икад на једном „локалном“ бојишту, отежавајући и подмиривање потреба Американаца чије су власти покренуле рат (на погрешним проценама да нападнути крију оружје за масовно уништавање) уз обећања (неиспуњена) да ће њиме побољшати и домаће и глобално стање.

Фронт у Ираку је, за овдашње грађане, не само најдуготрајнији него и најскупљи после Другог светског рата – оцењују Стиглиц и Билмесова. У књизи „Три билиона долара за рат“ (у Ираку) они напомињу да у ту своту нису урачунати овдашњи „тајни фондови“, као ни губици нације на чијој се територији настављају свакојаки сукоби. „Нико није ни покушао да израчуна економску штету коју је претрпео Ирак“, пренео је АП речи представника Међународног монетарног фонда…

Анкете показују да убедљива већина грађана сматра да администрација Џорџа Буша води Америку „у погрешном правцу“, при чему незадовољство стањем економије, суочене с рецесијом, местимично премашује ратне бриге. Привредне и фронтовске трауме су, међутим, повезане – указује стручни двојац. „Деценијама ћемо још плаћати цех за рат у Ираку, чије ће нам се бреме повећавати и због занемаривања економских закона“, упозоравају. 

Ноћна мора постала су већ и места на којима се заснива „амерички сан“. Велико поскупљење горива се доживљава као пуч на стандард у „нацији на точковима“, чији је развој добрим делом био утемељен на јевтиној енергији.

Стиглиц и Билмесова предочавају да је тој мори допринео и ирачки рат, чији су пројектанти говорили како ће њиме довести до – појевтињења петролеја. Пре те инвазије, у марту 2003, барел нафте је коштао 25 а сада је премашио суму од 100 долара – подсећају, уз помињање и других фактора скока цена, као што је повећана тражња у растућим силама – Кини и Индији. Стога су „нафташи, државе и компаније (чија је подршка била битна за каријерни успон Тексашанина који је сада на челу Беле куће) једни од малобројних добитника у ирачком рату“.

Буш је проповедао, настављају, да ће „ирачки рат изискивати само мала америчка одрицања, али задуживања на која је власт била приморана (и због авганистанског фронта) повећаће – до одласка Бушове екипе са сцене, у јануару 2009 – ионако велики национални дуг, за још билион долара“. Због задужености и повећаних ратних издатака „већ испаштају здравство, школство, заштита околине, поправке путева и мостова“…

А све би „могло бити битно другачије“ да није како јесте. Да се, на пример, улаже у више за опоравак школства и социјално угрожених слојева. Са три билиона који се сада дају за ирачки рат могао би се, такође, финансирати план за помоћ у развоју крајње сиромашних земаља и „можда искоренити антиамериканизам у муслиманским земљама“ а само са свотом која се месечно утроши на највећем бојишту данашњице „могли би се описменити милиони деце широм света“ – написали су Стиглиц и Билмесова у „Вашингтон посту“.

Службени органи оспоравају налазе стручног тандема. Пребацују му да је „преценио“ поједине ставке, као што су трошкови за рањенике, поготову за оне са најтежим повредама – мозга.

Џим Сакстон, конгресмен из Републиканске партије, која чини мањину у парламенту али чији представници држе извршну власт, замерио је рачуници коју је Стиглиц недавно изложио Економском комитету Представничког дома да је „превише непрецизна да би помогла да се одреди однос између ратних трошкова и користи“. Јер, каже Сакстон, нагло повлачење америчких трупа могло би да доведе до успостављања доминације Ирана у Ираку, што би био „огроман цех“.

Невоље су испреплетане. Могле би, међутим, да одлуче и – ко ће бити изабран за новог председника САД. Републиканац Џон Мекејн је за то да се рат у Ираку оконча кад „ми победимо“. Његови демократски ривали би, отприлике, да се појам победе редефинише тако да америчке трупе почну ускоро да се повлаче, при чему је Барак Обама за бржи, а Хилари Клинтон за спорији повратак војника кући.

Студија Стиглица и Билмесове иде, рекло би се, у прилог захтевима да се амерички ангажман у Ираку што пре оконча. А посредно је али убедљиво – против теза, које се повремено чују, да би излаз из постојећих невоља Америка могла да потражи у – новом рату.