Шта британски референдум значи за Европу

Више од 46,4 милиона Европљана добило је јуче прилику да се на референдуму изјасни о даљем чланству њихове матичне државе у Европској унији. У заједници 28 држава „бриселске фамилије” иначе преко 350 милиона људи има право гласа. Произлази да је преко 11  одсто одраслих Европљана јуче могло гласањем – на британском плебисциту – да покаже шта бирачи једне суверене државе мисле о односима њихове нације и међудржавне заједнице са седиштем у Бриселу. Судећи по броју регистрованих бирача овог пута, Острвљанима је референдум од судбоносног значаја. Наиме, никад већи број Британаца није се пријавио за гласање (лане је на општим изборима регистровано 46,35 милиона бирача).

Ово легитимно демократско право и обавеза Британаца већ месецима изазива помешана осећања на Острву, у Европи, али и широм света.

Забринутост, гнев и апели ипак доминирају.

„Последња три, четири месеца нема ниједног скупа било где на свету да се не постави и питање шта ће бити у случају да Велика Британија напусти Европску унију. Сви су забринути због могућности ’брегзита’”, истакла је ових дана Кристин Лагард, извршни директор Међународног монетарног фонда. Ако пета најјача економија света (и други привредни див Европе) стави на народно гласање сопствено чланство на највећем обједињеном тржишту света – спољни играчи имају све више дилема о актерима ове бракоразводне парнице – Лондону и Бриселу.

Оштра колебања вредности британске фунте на валутним берзама почетком јуна – праћена живом кладионицом мајстора спекулативне трговине о „брегзиту” – утицала су да европски званичници наизглед одједном схвате да Британци можда стварно изгласају „развод од ЕУ”.

Ненаслутиве последице таквог исхода, иначе тек трећег референдума у историји Велике Британије – први је био организован поводом уласка Острва у ондашњу Европску Економску заједницу 1975. године – изазвале су нескривени гнев у Европи.

„Британски премијер Дејвид Камерон починио је историјску грешку што је и помислио на организовање референдума о чланству Уједињеног Краљевства у ЕУ”, оценио је ове седмице Жан Аселборн, шеф дипломатије Луксембурга.

Подсећања ради, лидер Конзервативне странке а данашњи премијер Велике Британије, Дејвид Камерон је – након оштрог притиска евроскептика унутар сопствене партије 22. јануара 2013. најавио да ће у случају изборне победе расписати референдум о чланству у ЕУ.

Од тада до јуче, преко 46 милиона Европљана са адресом у Великој Британији изложено је кампањи заговорника и противника јачања супердржаве на рачун суверене државе и опречним рецептима за решавање економске и мигрантске кризе, изградњу политичких и економских односа са спољним светом.

„Брегзит ” је најновији пример дугогодишње британске амбивалентности према чланству у бриселској заједници”, закључује ових дана угледни амерички Истраживачки центар Пју.

Шта год да буде одлука Европљана на британском референдуму, једно је сигурно: пирамиде моћи убудуће ће се суочити са обавезом да редовније ослушкују глас из народа.

То уосталом најављују тзв. популистички покрети у Италији, Француској, Шпанији, источној Европи, САД... али и анкете спроведене у Данској, Холандији, Шведској. Чак 69 одсто анкетираних Швеђана, 66 одсто Данаца и 57 одсто Норвежана ових дана верују да ће након „брегзита” унутар ЕУ бити још референдума о изласку из те заједнице.

И ту лежи највећи ризик од „брегзита”. Не у томе да би гласачи у једној сувереној земљи могли да одлуче о напуштању једне међудржавне заједнице, већ у чињеници да политички естаблишмент Запада није схватио колике се и какве промене у посткризном свету збивају у њиховој домаћој бази.

Ослушкивање гласа народа није „популизам”. То је темељно значење демократије.