„Брегзит” – свуда око нас

Доналд Трамп је допутовао у Велику Британију некако у исто време кад је тамо саопштен шокантан резултат референдума о ЕУ. Разлог посете је пословни – да у Шкотској обиђе реновирано одмаралиште за богате љубитеље голфа у које је инвестирао – али је прилику искористио и да покаже како га је британски развод од партнера са друге стране Ламанша апсолутно усрећио. С разлогом. То што су Британци „повратили своју земљу”, он доживљава као ветар у једра сопственим изгледима да са места председника „Америку учини поново великом”.

Британци су у четвртак показали како може да постане могуће нешто што је дуго сматрано немогућим. Као што су аргументи за британски „егзит” сматрани политички несврсисходним и економски нерационалним, уз очекивања да ће већина гласати разумом, тако је и Трампова демагошка реторика „на другој страни баре” доживљавана као препумпани балон који ће на крају сам од себе спласнути.

Трампова победа у предизборима донела је отрежњење, па се његово пресељење у кућу која је мања од оне у којој сада живи, али је на бољој адреси, више не сматра само реалним, него и вероватним. Исход „брегзита” показао је да је већина Британаца гневна, док је Трампов тријумф над републиканским ривалима на видело изнео и бес великог броја Американаца. Оно што при томе пада у очи јесу сличности на обе стране, како у разлозима незадовољства тако и у страховима незадовољника и њиховом уверењу да боље може да буде само ако одбаце старо и пригрле ново (при чему су Американци имали и другог изазивача постојећег поретка, социјалисту Бернија Сандерса).

„Обе групе су комплетно разочаране политичким естаблишментом и статусом кво који он подржава”, оценио је за ТВ мрежу Си-Би-Ес Ијан Бремер из Евроазијске групе, консултантске фирме чија су специјалност политички ризици. „Њихови припадници не виде вајду од економског опоравка, противници су глобализације и слободне трговине и веома забринути због мењајућег идентитета сопствене нације због чега су љути противници отварању врата за имигранте.”

За „брегзит” су, како су показала предрефeрендумска истраживања, углавном били старији белци, садашњи или бивши индустријски радници, чији приходи или стагнирају или опадају. Управо њима је била намењена пропаганда УКИПА, партије која је била главни заговорника изласка из ЕУ, у чијим ТВ рекламама су у првом плану били призори избегличких колона са Блиског истока које на границама ЕУ чекају улазак.

Иако истакнута чланица ЕУ, Британија није била део шенгенског безвизног режима, али није могла да има потпуно независну имиграциону политику. Ксенофобији од муслимана придодато је незадовољство због превеликих овлашћења „бриселске бирократије”, наводно прескупа „чланарина” за бриселски клуб, а све то је стрпано у домаћи политички лонац у коме се кувао јавни дискурс са много више емоција него рачуница.

Сличне теме, наравно са домаћим нијансама, доминирале су и током партијских предизбора и у Америци. Трамп је заиграо на карту „силоватеља из Мексика” и „исламских терориста” и понудио решење у виду великог зида на граници и забране уласка муслиманима. Следбеника је нашао такође у губитницима глобализације, у житељима деиндустријализованих америчких градова, где су радна места нестала због технолошког напретка (аутоматизације), аутсорсовања (селидбе целих радних процеса у Кину и другде где је радна снага јефтинија) и, уопште, нове светске поделе рада у којој су развијеним земљама припали превасходно високостручни пројектантски, информатички, финансијски и консултантски послови.

Кад се томе дода пратећа идеологија неолиберализма – апсолутна вера у „невидљиву руку” тржишта и „света приватизација” и уверење које се ствара већ више од три деценије – да су драстичне економске неједнакости резултат чињенице да је систем „наштимован” у корист богатих – онда је очигледно да разлози за незадовољство и неповерење у институције - заиста постоје.

То такође значи и да нове социјалне реалности, које су свугде ветар у леђа десници и другим опортунистима, постају доминантне теме националних политика, са изгледима да то дуго остану. „Јаз између богатства елита и осталих продубљује се већ две генерације, али тек сада почиње да доминира у политици, тако да оно што треба објаснити није зашто су популисти толико узнапредовали, већ зашто им је за то било потребно толико дуго”, објашњава нову ситуацију Френсис Фукујама у свом управо објављеном есеју „Америчко политичко труљење или обнова”.

Не треба изгубити из вида и да су слични економски разлози подлога и масовних протеста због новог закона о раду у Француској, као и да би следећа ерупција могла да избије практично у свакој земљи, не само Европе. Свугде тамо где политички систем производи такозвани естаблишмент чији припадници игноришу чињеницу да је једини доказ о ваљаности њихове политике то како људи живе. Рекло би се да масе свугде чекају неког демагога, попут Најџела Фаража или Доналда Трампа – ако свога већ нису дочекали. И да је популизам – ако то није, да се опет позовем на Фукујаму „етикета коју елите лепе на политике које подржавају обични грађани, а које им се не свиђају” – само шупље обећавање једноставних и брзих решења која ће ситуацију променити.

Може се зато рећи и да је популизму прибегао и премијер у сасвим тазе оставци Дејвид Камерон, када је 2013. обећао референдум о ЕУ. Мислио је да ће тиме решити актуелни проблем своје партије, а добио је резултат који у крајњем исходу угрожава и целовитост Велике Британије. Као што су Грци решење својих буџетских мука и ослобађање од неподношљиво стегнутог каиша у једном моменту видели у поклањању поверења левичарској Сиризи, да би на крају добили само додатну терапију горке фискалне медицине.

Излазак Британије из ЕУ потврдио је нову политичку реалност: да су бирачи свугде незадовољни и да то незадовољство не може системски да буде брзо смирено. Пре свега зато што је и цео свет, његов политички и економски поредак у једној великој транзицији, за коју се још не зна куда води и на каквим вредностима и идеологији треба да почива. Доноси ли „брегзит” неку лекцију и за Србију, с обзиром на то да је и овде „елита” обећала више него што је постигла, прибегавајући успут неким пречицама сумњиве легалности или легитимности. Можда је време да Александар Вучић изађе из замке рејтинга у коју је упао. Он има дијагнозу проблема Србије, али оклева са правом терапијом. Пошто воли цитате, препоручујем му овај Черчилов: „Није увек довољно дати свој максимум – понекад је потребно учинити оно што се мора.”