Царево ново одело

Специјално за „Политику”
Нотингем – Свет је у шоку. Британци су у шоку, нарочито они гласачи који нису имали времена, будући да је за већину ипак био радни дан, да се пре гласања подробније информишу о Европској унији. У шоку су и они који су гласали из протеста, јер ниједног тренутка, како ће касније изјавити, нису озбиљно мислили да ће њихов глас направити неку разлику. Да и не помињемо оне који су желели да гласају за останак, али их је у томе омело невреме у Лондону, као и оне који су усред блатњавог Гластенбурија схватили да су заборавили гласачке папире. Неправда је, ипак, да је оне посве информисане и савесне гласаче изневерила британска железница, како су нас обавештавале друштвене мреже. Но надајмо се, кад Британија изађе из уније и постане друга Швајцарска, да ће таква бити и њена железница.

У шоку су и британски политичари. И шта сад, питају се и једни и други. Нико неће први да почне. Док ЕУ тражи да процес одвајања почне што пре, „брегзит” политичарима се не жури; „па можемо да покренемо члан 50 кад то желимо, нема журбе”, изјавио је у прексиноћној живој дебати конзервативац Доминик Раб. Иако Европска унија тражи да процес одвајања отпочне што пре, на Острву се никоме посебно не жури. На кормилу као да нема никога, док на мору бесни бура. Премијер је дао оставку. Лабуристи одлазе један за другим (32 тренутно, број који ће свакако порасти до изласка овог броја нашег листа), у знак протеста што, како кажу, Корбин није успешно водио кампању за останак.

Са стране гледано, чини се да не постоји план. Нико није спреман, јер нико озбиљно није очекивао да ће „аут” победити. Изборна обећања се топе, а слогана „350 милиона фунти инвестиције за здравство”, који је изгледао тако ефектно на црвеној позадини изборног аутобуса, сада се сви одричу. Одлазак из Европске уније заправо неће смањити број имиграната. Ко признаје, пола му се прашта.

Кампања за одлазак је шамар угњетаваних естаблишменту. Незадовољна, демонизована и маргинализована радничка класа, коју су мере штедње највише погодиле, коначно је задала ударац елити на једини начин на који је то могла да уради – протестним гласом за излазак. Камеронова политика стезања каиша обила му се о главу. Столара у Бербнслију неће посебно погодити одлазак шпанске дадиље или пољског зидара. Стагнација друштвене покретљивости довела је до тога да енглеском незапосленом металцу не значи ништа што студенти неће моћи да студирају у Европи по повлашћеним ценама. Деца радничке класе углавном не иду на универзитете. Раднике који једва састављају крај с крајем не брине посебно што нас више неће бесплатно лечити у земљама ЕУ. Радничка класа летује у Скегнесу. И једе пржену рибу и чипс. Стога их не брине ни то да ли ћемо моћи да купујемо француски бри и по којој цени.

За евроносталгичаре процес отрежњења још траје. Сведоци смо још једне одлично урађене британске драме. Само немамо дугме за паузу. Фунта пада, падају оставке. Плоча се врти на 45 обртаја. Петиција којом се тражи поновљени референдум већ има 3.700.000 потписа. Шкотска прети ветом. Све је неизвесно, осим да ће нам пиво у Европи бити скупље него прошлог лета.

Што се Срба у Британији тиче, референдум је побудио осећање већ виђеног, с тим да овога пута слоган „С нама нема неизвесности” није прошао.

Као и избори у Србији те давне 1991, још живи у мом сећању, референдум је поделио земљу на раднике и интелигенцију, пензионере и студенте, престоницу и унутрашњост. Осим што, будући да је ово британска револуција, студенти пишу на „Твитеру”: „Генерација која је имала све, бесплатно образовање, златне пензије, друштвену покретљивост, младима је одузела будућност.” Деведесетих нису били тако учтиви, ако ме памћење не вара. И док траје јетка препирка присталица за останак и за одлазак, нико не примећује да цар, заправо, нема одело.