Могу ли Шкоти оно што нису могли Срби

Од нашег сталног дописника
Бањалука – Развој ситуације унутар Велике Британије кад је реч о мишљењима која се чују о томе да би Шкотска можда могла да блокира „брегзит” и напуштање Европске уније неодољиво подсећа на догађаје из 1992. године, с почетка рата у БиХ. Тада су два народа у БиХ, Хрвати и Бошњаци, завезали заставе и мимо воље српског народа прегласавањем одлучили да путем референдума напусте Југославију и то верификују без неопходне двотрећинске већине у Скупштини БиХ.

И баш као што се у Шкотској тренутно позивају на неке прописе о праву да Единбург блокира одлазак Британије из ЕУ, тако су и Срби као конститутивни народ узалудно подсећали комшије и свет на неопходни консензус у погледу изласка БиХ из Југославије.

Али зашто цели западни свет па тиме и Британија – која се сада на властитом терену суочава са наизглед донекле сличном ситуацијом – нису тих дана претерано марили за незаконитости и вапаје Срба због страха што их од матичног народа који остаје у Југославији у независност води аутор „Исламске декларације”, горљиви заговорник референдума. У том је делу Алија Изетбеговић, ратни лидер босанских муслимана, знатно пре рата заговарао шеријат и стварање јединствене исламске државе.

Утолико ни сама сличност садашњег шкотског противљења и некадашњег српског страха свакако нису идентични, знајући да су мотиви Единбурга, за разлику од некада далеко дубљих српских страхова у БиХ, углавном везани за прагматичну економску рачуницу. То, ипак, не чини мање занимљивим одговор на питање како ће Британци сада у свом дворишту решити оно што је свет преко колена разрешио у БиХ признајући крње резултате неуставног референдума из 1992. године.

Да ли ће Британија потпуно окренути главу на нескривено негодовање Шкотске, како ће свет на то реаговати и хоће ли, илустративно речно, „жртвовати мир” зарад издвајања Британије од Европске уније, како су то урадили они који су у БиХ имали отворену подршку Запада.

Наиме, од званичника из саме Шкотске чују се мишљења да би о „брегзиту” коначну реч могли дати у Единбургу, а о томе је говорила и шкотска премијерка Никола Стерџен која је навела да би Шкотска могла покушати да блокира излазак Британије из ЕУ. Многи ипак полемишу о томе да ли Шкотској таква могућност заиста стоји на располагању, а Алекс Салмонд, бивши премијер Шкотске који је био и лидер кампање за независност те земље – на референдуму на ком то није остварено – хвалио је премијерку Стерџон за њену „јасноћу, уверљивост и сигурност”. Салмонд је такође рекао и то да Стерџонова не сугерише да Шкотска има право вета на одлуку Парламента Велике Британије о легислативи „брегзита”, али да парламент Шкотске може једноставно ускратити свој пристанак као политички гест.

Такав је политички гест Срба почетком деведесетих између осталог „уважен” и тако што је Европска заједница у децембру 1991. усвојила Декларацију о Југославији и позвала а тиме и охрабрила југословенске републике да до 23. децембра аплицирају за статус независних држава, што је најкрвавији епилог имало баш у БиХ. Три дана пре тог рока Председништво РБиХ је без српских гласова поднело захтев за признање, које је из света условљено спровођењем референдума. Стерџонова је констатовала да ће „наравно” питати чланове шкотског парламента да одбију да дају свој „законодавни пристанак” на резултате референдума. Она је појаснила да је реч о томе да ли ће шкотски парламент донети одлуку којом се слаже да Парламент Уједињеног Краљевства може донети закон о изласку из ЕУ.

Ма како се цела та полемика на крају разрешила унутар Велике Британије, у Бањалуци је то неке асоцирало на све оно чему су немоћно сведочили деведесетих година. А да су одлуке Сарајева о томе да се напусти Југославија и тако подели српски народ прави узрок крвавог рата, јер су заправо и биле разлог за његов почетак, подсећа се већ две деценије. У Бањалуци о томе нема нарочитог двоумљења будући да се двонационални референдум и следствена независност БиХ доживљава као директан повод за рат и атак на српски народ од стране муслимана, којима је то сугерисано са Запада.

А о томе шта је то у историјској перспективи заиста значило за Србе, па и несретну судбину БиХ, можда илустративније од српских политичара и интелектуалаца говори став самог Алије Изетбеговића. Он је, наиме, након рата у интервјуу за сарајевске медије на питање да ли се каје због потписа на Дејтон који је донео мир рекао: „Све ово што се догађало уназад пет година, није могло другачије, као да је имало законитост неке античке драме. За две ствари сам потпуно сигуран да су биле апсолутно морање. Нисмо могли избећи референдум који је водио полако и постепено ка рату. У противном бисмо остали у крњој Југославији. Ако смо ишли на референдум ми смо неизбежно ишли у рат”, признао је и сам Изетбеговић. Додао је да је друго морање био мир у Дејтону који би „потписао и данас”, али осим што није објаснио зашто је муслиманско руководство тврдоглаво радило оно за што су знали да нужно води у сукобе, нема одговора ни зашто је прихватио па одбацио Кутиљеров план, који би сачувао мир у независној БиХ, са уређењем донекле сличном дејтонском, али знатно повољнијем за Бошњаке.