Зашто се Ердоган извинио Русији

Изненадни „емотивни” иступ турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, који се седам месеци после обарања руског борбеног авиона на граници Турске са Сиријом, извинио руском председнику Владимиру Путину – није у Русији изазвао претерано усхићење. Прво због тога што су у Кремљу сви свесни да је превише касно за емотивне реакције, а потом зато што је извињење уследило тек пошто је чашу турске жучи према ЕУ прелила кап одлуке о изласку Велике Британије.

Ипак, Ердоганов заокрет ка Русији почео је још сменом премијера Ахмета Давутоглуа, који важи за човека блиског америчкој администрацији и који је јавно рекао да је он лично издао наређење за обарање руског авиона.

Истина, на иницијативу руске стране, као одговор на Ердоганово писмо које је у понедељак дипломатском поштом стигло руском председнику, данас ће Путин са турским колегом разговарати телефоном. Али далеко од тога да ће то аутоматски означити и крај затегнутих односа између ове две државе, који су се од изненадног турског развргавања партнерства са Русијом преокренули у отворено непријатељство. Поготово неће бити брзо, како се нада турски председник, који је на вечери којом је прекинут пост током муслиманског месеца рамазана рекао: „Верујем да ћемо брзо нормализовати односе са Русијом и тако ставити тачку на постојећу ситуацију, која није у интересу ни једне стране.”

Из Москве је стигао уздржан одговор. Портпарол Кремља Дмитриј Песков је узвратио: „Свакако треба да кренемо једни према другима. Не треба да мислимо да ће се све вратити у нормалу за неколико дана, али ће се наставити рад у том правцу.”

У писму се Ердоган извинио Путину због обарања авиона „су-24” 24. новембра прошле године, изразио саучешће због погибије пилота и изјавио да „Турска није желела да квари односе са Русијом” и да је Москва „стратешки партнер Анкаре”. Турска је, међутим, месецима тврдила да је руски авион ушао у њен ваздушни простор, што је Москва порицала, а то је довело до даљег заоштравања односа Русије са НАТО. Један руски пилот се тада спасио, али су другог, док се спуштао падобраном, убили побуњеници на земљи. Москва, која је увела економске санкције Анкари, захтевала је да Турска, поред званичног извињења, плати и одштету.

Као што је убица руског пилота првобитно био ухапшен, па потом пуштен (сада се поново тврди да се против њега води судски процес), тако је турски премијер Бинали Јилдирим јуче прво јавно рекао да ће платити Русији одштету „уколико је неопходно”, да би потом ова вест била демантована. Све то само утврђује у уверењу оне који сматрају да се Ердогану не може веровати да је и овај његов потез само још један маневар којим покушава да добије више на другој страни.

Шта се догодило да турски председник направи толики заокрет, „заборави” да је Русе буквално оставио на цедилу и да су ови морали почетком децембра да обуставе све припремне радове на пројекту изградње гасовода „Турски ток”, који им је у том тренутку значио излазну варијанту?

Догодило се много ситних гафова и крупних одлука чланица ЕУ када је реч о Турској. Укратко, Ердоган је схватио да га је ЕУ оставила на цедилу и да се преиграо приставши на 72 услова само за укидање визног режима. О Турској ће ЕУ расправљати сутра, а дипломатски извори су седам дана тврдили да ће тада бити отворено поглавље 33 о буџетским питањима, што је део договора Брисела и Анкаре постигнутог у марту ове године. Чак и да се ово поглавље отвори, упркос измењеној ситуацији у ЕУ, у референдумској кампањи о изласку или останку Велике Британије из европских ормара је испало много костура. Неколико лидера, па и немачка канцеларка Ангела Меркел, у неколико наврата су наглашавали да турско приступање ЕУ није сада на дневном реду и да је то дуготрајан и отворен процес. Осим тога, немачки парламент је донео за Турску „неопростиву” одлуку када је убијање Јермена у Турској пре 100 година прогласио геноцидом.

Одлазећи британски премијер Дејвид Камерон, некада непоколебљиви заговорник турског приступања ЕУ, лобирајући за останак, рекао је да „Турска неће ући у ЕУ до 3000. године”. У том тренутку није много размишљао о договору Турске и Брисела, јер му је горело под ногама. Они који су заговарали „брегзит” плашили су Британце да ће, уколико остану у ЕУ, Велику Британију преплавити милиони Турака ако Турска постане нова чланица. Штампан је и постер на коме је приказан британски пасош у виду отворених врата поред кога пише: „Турска (76 милиона становника) улази у ЕУ.”

Када је Велика Британија одлучила да напусти ЕУ, Ердоган је рекао да је то тек почетак и да ће Брисел морати да се суочи са још земаља које ће желети да напусте ЕУ „уколико се настави с политиком двоструких стандарда”. Турски председник је тада констатовао да ЕУ „одлаже напоре Анкаре да уђе у ЕУ због исламофобије”. Ердогану таква слика сигурно није синула пред очима тог тренутка, јер му је то за 53 године, колико Турска седи у чекаоници, већ могло пасти на памет. То је изговорио зато што се први пут од оснивања ЕУ, на другој страни догодило нешто што је променило ситуацију.

Само неколико месеци после договора са Бриселом милиони избеглица које Турска користи за уцењивање и даље плаше ЕУ, али сада тамо једноставно више нема моћи да се јединствено одговори на ту претњу. Брисел заправо не може да у две транше прикупи шест милијарди евра и проследи Турској како би задржала све изгнанике на улазним вратима ЕУ или да отвори важна преговарачка поглавља како Ердоган не би морао да расписује референдум и добије одобрење сународника да обустави преговоре са ЕУ.