Европска унија и Србија после „брегзита”

Србија је од октобра 2000. године као главни спољнополитички правац наглашавала прикључење ЕУ. Повремено је то чињено излишно еуфорично, па се стицао утисак да је у остварењу тог циља спас свих и свачега у Србији. У ствари, понекад је идеолошко представљање учлањења у ЕУ добијало све знане карактеристике ранијег, титовског периода, када је већина маршалових спољнополитичких потеза стављана на пиједестал највише мудрости која нас, очаране, води у светлу будућност сигурности и благостања. Свако претеривање није добро, па ни ово није било.

Сетимо се да смо слушали наше највише представнике који су нам усхићено поручивали да ми можемо да уђемо у ЕУ пре многих земаља (које су, наравно, марљиво радећи и нетремице слушајући, у међувремену већ постале чланице), само ако „мало запнемо”, што смо ми, уосталом и чинили. Но, још смо далеко од чланства. Вероватно зато што смо и овога пута „посебан случај”, који захтева нарочит третман и просуђивање.

Поједностављено говорећи, наш напредак ка ЕУ од 2000. до 2009. године успораван је условљавањима која су се тицала Хашког „трибунала” и прихватањем „реалности на Косову и Метохији”. Влада Мирка Цветковића је 2009. године поднела званичан захтев за пријем у ЕУ, а онда смо добили статус кандидата, 2012. године, да би се формализовала одлука о отварању преговора о учлањењу, јануара 2014, пошто је маја 2012. године председничке изборе ненадано добио Томислав Николић, а влада Ивице Дачића убрзала збивања отварањем дијалога на високом нивоу са администрацијом у Приштини.

Јасно је колико дуго траје наше политичко улагање у пројекат учлањења у ЕУ. Разуме се да нико више на политичкој сцени Србије не негира важност ЕУ, али је поједине странке са мањом бирачком подршком посматрају са великом скепсом или, пак, оптирају за потпуно другачије спољнополитичко опредељење.

Овај кратак осврт био је потребан да бисмо подсетили на енормну политичку енергију утрошену на ово питање, а сада видимо да ЕУ напушта знаменити члан, други по привредној моћи по свим важећим параметрима, а можда и најсуштинскији, ако не најутицајнији у политичком смислу.

Несумњиво да је ЕУ нанет озбиљан ударац у сваком погледу, па и психолошком. Из њених редова одлази главни мајстор ткања међународних односа, стална чланица Савета безбедности УН, духовни инспиратор оснивања НАТО-а, нуклеарна сила, стваралац Комонвелта (какве ли ироније, заговорник заједништва напушта једну заједницу!), бивша империја с највећим искуством у европским пословима итд. Да ли је овај ударац и одлучујући, зависиће искључиво од прибраности, посвећености, мудрости и вештине лидера оних земаља које чине преосталу окосницу „европске породице” (мада је овај уобичајени термин чињенично нетачан). Ту се, пре свега, мисли на Немачку и Француску, које материјализују сву веру у могућност трајног помирења и заједничког рада на изградњи европске судбине. Зависиће и од реакције традиционалних британских савезника у ЕУ – Холандије, Данске, Шведске, али и балтичких земаља, које су врло тешко примиле одлуку британских бирача, па и неких других.

Што се нас тиче, извесно је да овакав развој догађаја непосредно не наговештава боље дане за преговоре о учлањењу. Пре свега, сада ће бриселској администрацији бити потребно време да се прибере, реорганизује и настави оно што је започето са нама. И то у условима када је сва њихова пажња конзумирана британским напуштањем брода. Биће потребно много снаге и воље да се у догледно време динамизира преговарачки процес са Србијом у свим секторима. За нас нема двојбе: настављамо где смо стали, јер то одређују стратешки императиви ослоњени на стварно стање и однос снага у Европи и на нашем подручју, посебно. Не би требало да буде двојбе ни за Брисел. Сада је моменат да се заустави евроскептицизам и одлучним потезима врати вера у заједнички европски подухват оличен у ЕУ. Сада је на испиту снага континенталне Европе, без њеног најважнијег острва. Ако се не заустави „домино ефекат”, могуће су све, па и најмаштовитије, укључујући и злослутне прогнозе.

Треба споменути да је Велика Британија била утицајни заговорник проширења ЕУ. Дакле, изгубили смо важну подршку, али и чланицу која је неуморно и, по нама, неодмерено и без правог утемељења, форсирала непостојећу државност Косова.

Не заборавимо и то да су следеће године избори у Француској и Немачкој и да то објективно не доприноси концентрацији на европска питања.

Остаје да се надамо и сви заједнички на томе радимо да национални интереси не прелију заједничке, да се не понови политика Ришељеа, успешна за његову државу, а поразна за многе друге. Да не помињем ужасавајуће примере из прошлог века.

*Саветник председника Србије за спољну политику