Видовдани наших незадовољстава

Пре тачно 15 година Слободан Милошевић је цивилизовано, у складу с правним поретком, у немогућим околностима, под страшним притиском и без фантомки, изручен Хашком трибуналу. У том тренутку је и он био частан – бивши председник није правио хаос. Предао се.

И оволико времена касније, то није само обична историјска цртица. Тај моменат политичке одговорности и личне храбрости свих људи који су извели ту операцију скидања срамоте с лица Србије и тегова с њених ногу, у великој мери дефинише друштвену, економску, културну и политичку слику Србије.

Да Милошевић није изручен, заувек бисмо задржали срамоту неизручења особе коју су УН, преко свог Трибунала, оптужиле за најстрашније злочине. Да Милошевић није изручен можда би Ђинђић био жив, али он није био такав политичар да би на то пристао, а да бар не покуша да извуче и Србију и себе. Уз смртоносни ризик, коме на крају, због слабости српског друштва и лицемерја које је скоро опште, није успео да побегне и преживи.

Да Милошевић није изручен, и даље бисмо се ваљали у блату неспособности да сопственим промашајима сами судимо.

Да Милошевић није изручен, политичка сцена би изгледала потпуно другачије. Горе. Вучић никада не би био под притиском моћног инстинкта који има и који га је довео до потребе да нешто уради са својим политичким животом. Не би никада политички напустио Шешељев губитнички пут. Не би направио избор који му је омогућио да дође на власт и проба да заслужи поштовање у коме за 20 година, кад све прође, можда има шансу да буде запамћен као неко ко је, ограничен различитим лимитима, од којих за неке јесте а за неке није крив, ипак урадио више корисног него штетног за ову земљу. Ја бих на његовом месту поштовао то изручење.

Да Милошевић није изручен, Томислав Николић никада не би постао председник Србије. Добро, неко ће рећи, онда можда и није требало изручивати Милошевића. Ипак јесте. Николић ће бити председник само један мандат и остаће упамћен као председник који је био далеко испод потребе Србије да себи створи доброг председника, али и као човек који је, такав какав је, успео да победи Бориса Тадића, трасира пут у пензију целој генерацији политичара који су земљу претворили у царство негативне селекције, медиокритетства, муљања и статирања у политици. Николић је логични победник у тој игри „фењераша”, дербију зачеља, који је као утакмицу наших живота земљи наметнула генерација петооктобарских победника из трећег ешелона и на крају у њој изгубила. Ено их, вуку се по буџацима и ћошковима српске политичке сцене, кад ујутру устану, убеђују себе да се још баве политиком, одбијају да се помере зато што не знају шта би са собом. Са стварним политичким догађајима, темама, потребама грађанки и грађана Србије, имају везе колико и диносаурус са паметним телефонима. Николић ће заједно с њима у пензију. Помешће их ветар следеће генерације која је већ ту.

Коначно, да Милошевић није изручен, стотине хиљада грађана Србије који су имали везе с тим режимом, помагали га директно или индиректно, одржавали у животу из интереса или обичног кукавичлука, не би имало могућност да се интегришу у постпетооктобарско друштво и да се праве да никада никакве везе с Милошевићем нису имали. И овде ће неко рећи „Па чекај, и није требало да се извуку, нисмо се за то борили!” Нисмо, али да ли стварно знате било коју земљу која је изашла из диктатуре, вођеног па изгубљеног рата… а да није направљен натрули компромис са рестловима старог режима?

Битна је политика и како их уклопите, како им одредите границе шта се сме, а шта не сме. У томе је разлика између успешних и неуспешних транзиција. Зато су Немачка и Јапан успели, иако су у нови систем пропуштени и неки од оних који се нису славно показали ни под режимима из Другог светског рата. Изручењем Милошевића била је створена основа и за ту транзицију. Није изведена искључиво захваљујући томе што је снагама ДОС било мрско, а неки од њих нису ни били способни за то, да изврше праву транзицију. Коштуница то никад није ни хтео. Делу радикала је требало чак седам-осам година да се од губитничког милошевићевског наслеђа и пута стидљиво откаче. До тада су, а често и после, ударали из свих оружја испод појаса.

И тако нам је прошло ових 15 година од лета Београд (Бањица)–Тузла–Хаг, који је, уз сва разочарања, муке, неспремност да се то каже, омогућио да полако постајемо нормална земља са много проблема. А омогућио је и све оне летове који су нам у међувремену постали важни и који јесу важни. Рецимо, и овај најновији директан лет Београд–Њујорк. Не мора се ни признати. Сви то знамо.

*Директор Trust Market Research