„Брегзит” и британски дан независности

Након британског историјског „не” Бриселу, земљу је захватила одређена дезоријентација, шок, па и страх. Неки од водећих заговорника иступања Велике Британије из ЕУ понашају се као да нису очекивали да ће победити на референдуму. После оставке премијера Камерона, владајућа Конзервативна странка дубоко је подељена, а опозициона Лабуристичка је у, можда смртоносној, кризи. Проевропска Шкотска прети да блокира британску одлуку о иступању из ЕУ или да се отцепи.

Међу проевропском британском елитом преовладавају хистеричне и грозничаве реакције. По њима, реч је о тријумфу расизма и ксенофобије, нешколованих над школованим, емоција над разумом, интереса старијих генерација над млађим. Народне масе, које су одлучно окренуле леђа естаблишменту и игнорисале упозорења „експерата”, јесу „варвари пред капијом” и њихова демократски изражена воља не мора се поштовати. Један коментатор каже да је „брегзит” окупио „огавну мешавину конспиратора, неподесних особа, лажова и екстремиста”, каква није виђена у Британији у модерној ери.

Већ се увелико спекулише о начину како би се могла заобићи демократска одлука грађана: да парламент може да одуговлачи до вечности с имплементацијом одлуке о изласку из ЕУ; да је референдум наводно био само саветодавне природе и да парламент не мора да поштује одлуку грађана; да би евентуално могао да се распише нови референдум или да се после преговора с Бриселом распишу избори после којих би био одбачен „брегзит”. Истина, такав пуч је мало вероватан, али сама чињеница да многи размишљају о томе и заговарају те варијанте говори много о тренутном стању духова.

Ко тражи главне разлоге зашто је Британија гласала за излазак из ЕУ мора само да погледа понашање председника Европске комисије Жан-Клод Јункера – као оличења бриселске ароганције и бахатости. Њему не пада на памет да и он сноси део одговорности за оно што се десило, да би требало да се извини британским и европским грађанима, да, недајбоже, поднесе оставку и да се одрекне сијасет привилегија које он и остала неодговорна бриселска бирократија уживају. Уместо тога, господин Јункер оптужује и грубо вређа Британце.

Неки коментатори су ових дана указали на велике сличности између данашњег отпора Велике Британије Бриселу и отпора који је пре 500 година Енглеска краља Хенрика VIII пружала папи и римској католичкој бирократији. Полемике између заговорника Европе и националног суверенитета онда су биле подједнако оштре као и сада. Додуше, има неког напретка – у данашњим сукобима, бар за сада, не користи се буквална сеча глава као метода обрачуна с политичким противницима.

Енглеска је после раскида с Римом доживела период привредног процвата и Лондон се развио у највећи град на свету. Остаје да се види да ли ће данашња Британија искористити афирмацију демократије, националног идентитета и суверенитета, и ослобађање од бриселске регулативе и спорорастуће ЕУ да доживи нови процват. Такође, остаје да се види какав ће утицај тријумф демократије и слободарског духа у Британији, такође не први пут у историји, имати на друге европске народе.

* Новинар, Лондон