„Bregzit” i britanski dan nezavisnosti

Nakon britanskog istorijskog „ne” Briselu, zemlju je zahvatila određena dezorijentacija, šok, pa i strah. Neki od vodećih zagovornika istupanja Velike Britanije iz EU ponašaju se kao da nisu očekivali da će pobediti na referendumu. Posle ostavke premijera Kamerona, vladajuća Konzervativna stranka duboko je podeljena, a opoziciona Laburistička je u, možda smrtonosnoj, krizi. Proevropska Škotska preti da blokira britansku odluku o istupanju iz EU ili da se otcepi.

Među proevropskom britanskom elitom preovladavaju histerične i grozničave reakcije. Po njima, reč je o trijumfu rasizma i ksenofobije, neškolovanih nad školovanim, emocija nad razumom, interesa starijih generacija nad mlađim. Narodne mase, koje su odlučno okrenule leđa establišmentu i ignorisale upozorenja „eksperata”, jesu „varvari pred kapijom” i njihova demokratski izražena volja ne mora se poštovati. Jedan komentator kaže da je „bregzit” okupio „ogavnu mešavinu konspiratora, nepodesnih osoba, lažova i ekstremista”, kakva nije viđena u Britaniji u modernoj eri.

Već se uveliko spekuliše o načinu kako bi se mogla zaobići demokratska odluka građana: da parlament može da odugovlači do večnosti s implementacijom odluke o izlasku iz EU; da je referendum navodno bio samo savetodavne prirode i da parlament ne mora da poštuje odluku građana; da bi eventualno mogao da se raspiše novi referendum ili da se posle pregovora s Briselom raspišu izbori posle kojih bi bio odbačen „bregzit”. Istina, takav puč je malo verovatan, ali sama činjenica da mnogi razmišljaju o tome i zagovaraju te varijante govori mnogo o trenutnom stanju duhova.

Ko traži glavne razloge zašto je Britanija glasala za izlazak iz EU mora samo da pogleda ponašanje predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera – kao oličenja briselske arogancije i bahatosti. Njemu ne pada na pamet da i on snosi deo odgovornosti za ono što se desilo, da bi trebalo da se izvini britanskim i evropskim građanima, da, nedajbože, podnese ostavku i da se odrekne sijaset privilegija koje on i ostala neodgovorna briselska birokratija uživaju. Umesto toga, gospodin Junker optužuje i grubo vređa Britance.

Neki komentatori su ovih dana ukazali na velike sličnosti između današnjeg otpora Velike Britanije Briselu i otpora koji je pre 500 godina Engleska kralja Henrika VIII pružala papi i rimskoj katoličkoj birokratiji. Polemike između zagovornika Evrope i nacionalnog suvereniteta onda su bile podjednako oštre kao i sada. Doduše, ima nekog napretka – u današnjim sukobima, bar za sada, ne koristi se bukvalna seča glava kao metoda obračuna s političkim protivnicima.

Engleska je posle raskida s Rimom doživela period privrednog procvata i London se razvio u najveći grad na svetu. Ostaje da se vidi da li će današnja Britanija iskoristiti afirmaciju demokratije, nacionalnog identiteta i suvereniteta, i oslobađanje od briselske regulative i spororastuće EU da doživi novi procvat. Takođe, ostaje da se vidi kakav će uticaj trijumf demokratije i slobodarskog duha u Britaniji, takođe ne prvi put u istoriji, imati na druge evropske narode.

* Novinar, London