Историјско-повјесни јун

Било је као у „Казабланци”: почетак једног дивног пријатељства. Састанак на мосту, уз букет. Сем није свирао опет оно „Како дани пролазе”, али Колинди и Алеку нико више не може узети Даљ и Таванкут. Историја и повјест су све гурнули под тепих, па и Томпсона, заједно с Јасеновцем и Блајбургом. Бесни што им је ногометна момчад, и поред одличне игре, морала раније бити за дом спремна, Хрвати су, заједно с Британцима, тим охолим дезертерима европског напретка, стопирали отварања наших поглавља сa ЕУ. И тако показали, по ко зна који пут, да је љубав пролазна. За разлику од мржње. Ко би нам други подметнуо ногу, него ова два историјски доказана пријатеља Србије. Некако у исто време, из Русије су нам дошла два нова транспортна хеликоптера. Значи, завртело се.

Наш канцелар је мирно прокоментарисао „брегзит”, као да то није наша „кап оф ти”, јер ми остајемо на путу ка ЕУ, макар пред тим вратима дреждали целу вечност. Али, ни дан дуже. Енглези нас више никад неће навући на 27. март. Исланђани су им, на терену, показали да је боље рат него пакт, боље победа него нерешено.

Непријатељи државе и страни плаћеници више говоре о већ застарелој Савамали, него о новој влади. Можда би премијер и саставио нову момчад, али нема времена од писања експозеа, који ће, кажу упућени, трајати пет сати. Без паузе, па ко издржи да не изађе, можда ће бити кандидат за министра. Или ако га не скрха рано устајање у цик зоре како би се видео с премијером, јер већ око седам изјутра биће касно. Натерати Србе да рано устају и да раде, то је до сада био Сизифов посао. Али, сад је ствар у своје руке узео Атила Бич Божји. Кад је већ реч о историји и митологији, пред канцеларом су Аугијеве штале. Има ту свакојаких секундарних сировина, али очекујемо спартански одговор: Немам проблем с тим.

Моментално је један други наш Херкул у Лондону, да уображеним Енглезима покаже на Вимблдону да је свет округао као тениска лоптица и да немају куд да беже.