„Брегзит” – демократија или демагогија

Британска одлука да окрене леђа Европској унији, потез који се по историјском значају све чешће пореди са падом Берлинског зида, није имала нимало гламурозан почетак. Тако барем тврди „Фајненшел тајмс”, пишући да се идеја о „брегзиту” зачела у једној пицерији чикашког аеродрома „О’Харе”. Наиме, британски премијер Дејвид Камерон се 2012. комерцијалним летом враћао са самита НАТО-а у Чикагу, а у ресторану брзе хране придружио му се тадашњи шеф дипломатије Вилијам Хејг. Острвски медији откривају да су тема њиховог разговора били избори 2015. и страх од све веће популарности евроскептичне партије Најџела Фаража. Истинита или не, ова прича делује као сасвим прикладна увертира за оно што ће уследити. Како другачије објаснити апсурд да један суштински успешан политичар, какав је Камерон био, започне процес који ће неумитно значити његово политичко самоубиство? А све то како би задовољио апетите евроскептика у сопственим редовима. Највећу цену је ипак платила Британија која се обрела у ситуацији да ни сама не зна шта ће са плодовима референдума који су јој пали у крило. Заправо, да ситуација буде још бизарнија, „брегзитовци” су они који најмање имају појма шта би са успелим „брегзитом”. Референдум је унео најдубљу поделу која се памти у британском друштву, једни другима лепе најбезочније етикете, а нема сагласја ни о реалној вредности референдума. За једне је то највећи споменик британској демократији, док други у њему виде само – пусту демагогију.

БРИТАНСКА ТРАВА И ОСТАВКЕ: Вероватно је мало ко из овдашњих друштава „у транзицији” успевао да суспрегне изненађење док је пратио резултате гласања у Великој Британији. И није ту реч само о неверици да је Лондон ипак рекао „не” Бриселу. Има ту још нешто, што посматрачу из друштава слабе демократије делује још невероватније. Британци су, дакле, изашли на референдум, заокружили су опцију која им одговара и, колико сутрадан, све је било другачије. Никоме није пало на памет да доводи у питање процес пребројавања гласова, нико није дизао грају око њихове крађе или куповине. Свет који смо познавали се мења пред нашим очима, а британски политичари се држе достојанствено, ни трага патетици и самосажаљењу на које су нас навикле њихове балканске колеге. Камерон је понудио оставку и у острвским медијима се нико није осврнуо на то као на некакав натчовечански чин. Поштовања вредно преузимање одговорности за сопствене поступке и погрешне политике део је традиције коју баштини свака озбиљна демократија. Све више има смисла она фраза да је демократија попут енглеске траве – засија пуним сјајем после 200 година неге, труда и редовног заливања.

ГДЕ СУ ГРАНИЦЕ ДЕМОКРАТИЈЕ: Референдуми су као руски рулет, а у случају „брегзита” метак је ипак опалио у слепоочницу. Овакву радикалну оцену коју све чешће износе либерални интелектуалци потребно је ставити у замишљени контекст другачијег резултата референдума у Великој Британији. Да ли би се и тад говорило о самоубилачком пуцњу у главу? Вероватно не.

Од тренутка објављивања резултата „брегзита” процеп између две Британије проширио се и на глобалну јавност, а оцене су сасвим очекиване. Тако је француски филозоф Бернар-Анри Леви оценио да није реч о победи „демократије, него демагогије”, док чувени истраживачки новинар Глен Гринвалд оцењује да ће „игнорисање резултата референдума додатно оснажити илузорну природу западне демократије: можеш да гласаш, али не можеш ништа да промениш”.

Ипак, отвара се питање да ли је одлуку која има тако далекосежне последице требало препустити простој већини гласова која се опредељивала између свега две опције – останка у ЕУ или изласка из ње. Како смо касније сазнали, гласачи нису најбоље били обавештени о свим могућим последицама својих одлука, те да између гласа „за” и „против” постоје многе нијансе, које ће се, на крају крајева, одразити и на њихове животе. Тако се са излазношћу од неких седамдесетак одсто дошло у ситуацију да је, у односу на укупан број Британаца са правом гласа, само нешто више од трећине одлучило о судбини целе земље и уздрмало глобални политички поредак. Да ли је вредело?

Новинар и теоретичар либералне демократије Волтер Липман је у демократији истицао постојање две „функције”: специјализоване класе која је у стању да схвати и решава друштвене проблеме и „заблуделог крда” које је дорасло једино за улогу посматрача, али не и учесника у одлучивању. Како луцидно примећује Ноам Чомски, сви они, па и Липман, који праве поделе на одабране и обичне, космополитско и парохијално, по неком неписаном правилу себе сврставају у супериорнију групу.

Уосталом, погрешним проценама и прогнозама себе су на британском референдуму највише дискредитовале управо три такве групе, које почињу словом „е” – експерти, елите и естаблишмент.