Шта је окидач за вишеструка убиства

 Дан после масакра у Житишту у којем је Синиша Златић у кафићу убио бившу жену Дијану и још четворо гостију, а ранио двадесет двоје, отварају се стара питања. Да ли је трагедија могла да се спречи и шта је био „окидач” у неразумном поступку убице? 

Житиште, које по попису из 2011. године бележи 2.900 становника, може да се сврста у места „где свако сваког познаје”. Срето, отац убијене Дијане, казао је пред камерама да је Синиша малтретирао Дијану и претио јој. И да су подносили пријаву против њега као насилника.

– Славили смо дан развода – рекао је он медијима.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Покрајински секретаријат за социјалну политику, демографију и равноправност полова саопштили су да је Дијана Златић била корисник Центра за социјални рад Житишта у оквиру услуга породично-правне заштите. На основу надзора који је у овом случају извршен, кажу, „констатовано је да је поступак бракоразводне парнице у Центру за социјални рад Житиште вођен у складу са законским овлашћењима и окончан по стандардима стручног поступка. Стручни радници нису перцепирали бившег супруга као насилника, нити је центру поднета пријава за насиље у породици”.

С обзиром на то да полиција и центар тврде да нису имали пријаве против Синише, а Дијанина породица тврди да га је пријављивала, ствар би требало истерати на чистац. Судећи и по речима Дијанине сестре од тетке, Дуње, злочин није дошао „ниоткуда”. Дуња је испричала да је убица имао агресивне нападе, два пута, пре него што је Дијана одлучила да оде од њега. Након што су се растали, каже да је син с траумама долазио од њега.

Открило се и да је Синиша, односно његов отац, на тавану има оружје које је донео из Славоније током рата 90-их. И тај податак није био строго чувана тајна јер се „у селу све знало”. Знало се и да се Дијана спрема да путује у Шведску, где јој ради пријатељ, и да ће повести и сина из брака са Синишом. И кобне суботње ноћи у кафићу је седела с пријатељем, па када их је љубоморни Синиша уочио, отрчао је до куће по оружје, вратио се и пуцао по свима затеченима.

Податак да се 95 одсто убистава догоди употребом илегалног оружја појашњава став министра Небојше Стефановића да казне за држање таквог оружја буду „драконске”. Садашње казне се крећу од шест месеци до пет година затвора, уз одузимање илегалног наоружања. Упркос неколико легализација оружја до сада, с малим одзивом, стручњаци процењују да ће се број пушака и пиштоља споро смањивати, а да проблем могућих убистава ваља решавати системски, кроз државне и социјалне институције.

Да ли смо склони скривању и правдању проблематичног понашања, а кад се деси „окидач за масакр” збуњени смо и затечени? Опомињуће делују речи Весне Станојевић, координаторке Саветовалишта против насиља у породици, да има утисак да сваке године причамо исто, сви смо изненађени, неколико дана се трагедији посвећује пажња и на томе се заврши...

Велика Иванча 2013. (Фото Зоран Кршљанин)

Србија се не суочава први пут с масовним убиствима – и ранијих година имали смо сличне трагедије чији су поводом најчешће били нарушени породични односи.

Маја прошле године се у месту Мартонош код Кањиже догодила породична трагедија у којој је живот изгубило седам особа. Том приликом је Раде Шефер, после венчања сина, убио снаху Наталију, њене родитеље Шандора и Каролину, своју супругу Розу и њене родитеље, па пуцао у себе.

Почетком априла 2013. године у месту Велика Иванча код Младеновца Љубиша Богдановић (60) убио је из ватреног оружја 13 комшија, као и сина и мајку. У Великој Иванчи, месту од око 2.000 становника, сви су били у стању шока. Мотиве човека који је пуцњима из пиштоља ЦЗ 88 затворио пет кућа није било могуће расветлити до краја. Љубиша је наводно био у сукобу са сином који није хтео да се жени, а и сумњао је му он и није син. Размирице су тињале све до судњег пира, који је завршио тако што на крају пуцао у себе. Преминуо је два дана касније у Ургентном центру. Није регистровано да је Богдановић икада имао сукоб са законом, а такође никада му нису констатована никаква психијатријска обољења.

Крајем јула 2007. године у Јабуковцу код Неготина Никола Радосављевић је из ловачке пушке убио девет, а тешко ранио две особе. Убица је злочин починио јер је веровао, пренели су медији, да је под утицајем „влашке магије”, да му је ташта његовог рођеног брата и девета жртва масакра радила о глави и да му је бацила факатури (влашки назив за магију). После тога одлучио је да крене у крвави поход улицама Јабуковца. Сутрадан, после неуспелог покушаја самоубиства, Радосављевић је ухапшен на сеоском гробљу. Никола се лечи на психијатрији болнице Централног затвора у Београду. Према речима његовог оца, у једном интервјуу из 2012. године, Никола и даље није свестан злочина који је починио.

Мартонош 2015. (Фото Танјуг)

У Лесковцу је јула 2002. Драган Чедић убио бившу супругу Биљану и шесторо чланова њене фамилије, док је пет особа ранио. За 25 минута пуцњевима из аутоматске пушке у једном билијар клубу и у две породичне куће окончао је свој брачни бродолом. На масакр Чедић се, како су причали у Лесковцу, одлучио због освете супрузи Биљани, која је поднела захтев за развод. Потом је нетрагом нестао, а након четрдесет дана нађен је леш за који се верује да је Чедићев. Сахрањен је у породичној гробници након што га је, на основу гардеробе, идентификовао отац Томислав. Балистичари су утврдили да су жртве побијене из пушке пронађене поред Чедићевог тела. Судски поступак је обустављен а новчано су кажњени рођаци који су му помагали у бекству.