Ко пуца из калашњикова?

Кад год се деси неки ужасни масовни злочин попут помора у Житишту, пред нас психологе и сродне експерте постави се питање – какав је то човек који је у стању да почини тако страшан злочин? И, по правилу, очекују се једноставни одговори и једноставна објашњења. А тако једноставних одговора, нажалост, нема.

Такође, покушавају се повући паралеле и аналогије са сличним догађајима – са масовним убиством које је починио Брејвик у Норвешкој; са масовним убицама у Америци који су у последњих 50 година достигли застрашујући број од 126 акцидената, са укупно 869 жртава (!); или пак с масовним убиствима које чине џихадисти Исламске државе или Ал Каиде.

У нашем случају догађај сигурно нема везе са верским фанатизмом, мада се чак и у случају џихадиста мотиви убиства не могу потпуно свести на исламски фундаментализам. Наиме, постоје јасне индиције да је врбовање „добровољних самоубица“ зачињено социјалним притиском: имена „мученика“ исписана су на почасним местима у џамијама, њихова имена се понављају у молитвама, њихове породице се уважавају, тако да је статус „мученика“ високо социјално рангиран и независно од верског статуса (тј. од обећаног пута у рај). Поред тога, ту је и материјални аспект – породице „мученика“ не добијају само социјални углед, већ и врло конкретну и позамашну материјалну накнаду. Дакле, чак и када нам се мотиви чине једноставно објашњивим, они то нису.

Будући да немам детаљне податке о конкретној личности и конкретним околностима догађаја у Житишту, и ја могу само да укажем на чињеницу да човек никад није једноставно објашњив и да понудим лепезу могућих одговора.

Једно од објашњења је психопатолошко. Такав излив агресије могућ је код поремећених личности које имају сумануте идеје да их неко прогања и да је једини начин да се спасу од таквог прогона – да те што их „прогоне“ елиминишу. На несрећу, они који су у фокусу таквих суманутих идеја често немају много шансе да се спасу, јер наш законодавни систем не омогућује присилну хоспитализацију све док дотични не почини неки криминални чин. Другим речима, докле год поремећени само прети, мале су шансе да он буде присиљен на лечење (изузев ако се сам не пријави на лечење, што је мало вероватно, јер по његовом виђењу реалности – он је жртва).

Друго објашњење своди се на контролу агресије. Постоје поремећаји који доприносе паду способности контроле импулса, па и контроле агресије. Разне врсте деменција су пример за такав поремећај, а један од најчешћих је снижена способност контроле код дугогодишњих алкохоличара.

Треће, и могли бисмо рећи најчешће присутно, тиче се усвајања социјалних норми. Оно се односи на низ бескрупулозних криминалаца којима убиство није страно, који немају осећања кривице и емпатије за туђе патње и који сопствене интересе и сопствене потребе надређују друштвеним нормама. Они су у својим очима центар света, њихове жеље и задовољења њихових захтева су важније од жеља, потреба, па чак и живота других људи. На најбезазленија осујећења њихових планова они реагују необузданом и неадекватном агресијом.

Вероватно бисмо овом списку могли додати и неке ексцентричније примере психолошких објашњења масовних убистава, али оно што им је заједничко није типична личност убице, већ – посед оружја. Једини заједнички именитељ свих масовних убистава јесте доступност средству за масовно убиство. Сведоци смо да се ових дана око забране поседовања оружја (поново) разбуктавају дискусије у Америци.

А откуд калашњиков у рукама убице у Житишту? То питање није за психолога.

Професор универзитета, психолог