Премијер моћнији од шефа државе

Специјално за „Политику” (2)

Током 2000–2003. никаквих озбиљнијих реформи није било ни у економији ни у структури владе. Буџет државе остајао је прилично скроман. Допунска средства пристизала су тек на рачун промене пореских и царинских закона и, не претерано успешних, покушаја спречавања одлива капитала у иностранство. Либерални економисти у влади били су против државних инвестиција у економију. Стварање државних предузећа противречило је догмама „тржишне економије”. Истовремено, приватни и страни капитал није ишао у оне привредне гране које нису могле да обезбеде брзу зараду. Нарасле потребе становништва задовољаване су увозом. Важан чинилац Путинове популарности био је тaj што су „олигарси” све одлучније одстрањивани од утицаја на унутрашњу и спољну политику. Њихови покушаји да поврате изгубљене позиције политичког утицаја одлучно су пресецани. Епизоде те борбе били су емиграција (Бориса) Березовског и национализација Јукоса, који су оптужени за неплаћање пореза. Овај преокрет довео је до оставке премијера (Михаила) Касјанова и (Александра) Волошина, шефа администрације председника. Оставка Волошина омогућила је Путину да на место првог човека своје администрације постави Дмитрија Медведева, 38-годишњег правника.

При избору Путина на место председника за други мандат 2004. његова основна заслуга, према оцени грађана, није био економски опоравак који је још увек био скроман него успостављена стабилност, борба са корупцијом, криминалом и тероризмом. Русија је, сем тога, постала одлучнија у одбрани сопствених интереса у међународним збивањима. Управо због противљења Русије Савет безбедности УН није могао правно да поткрепи и легализује упад америчке и британске војске у Ирак.

После избора Путина за други мандат приоритет његове политике постао је економски развој земље, и то комплетног државног сектора и буџетских извора. Знатно су увећане таксе и царине на извоз нафте и минералних добара. Није тајна да је буџет растао пре свега као резултат сталног раста цена нафте, гаса и других сировина на светском тржишту. Али то није био пуки дар природе. Реализација природних богатстава која се налазе у Сибиру захтевала је огроман рад на изградњи хиљадукилометарских цевовода, нових градова у арктичкој клими и погона за прераду основних сировина. Велики део те инфраструктуре Русија је наследила од СССР-а. У 2001. години извоз нафте, нафтних деривата и гаса чинио је 53,9 процента у укупној структури спољне трговине Русије, што је буџету донело око 50 милијарди долара. У 2005. обим експорта енергената у барелима и кубним метрима није се увећао, а његова вредност нарасла је на 150 милијарди долара. За 2008. од експорта тих истих ресурса планиран је приход од 290 милијарди долара. Укупан обим буџета, који је 2001. износио око 2.500 милијарди рубаља, 2006. надвисио је 6.000 милијарди рубаља. Ово је покренуло дискусију о најцелисходнијем трошењу поменутих прихода за развој државе. Либерални економисти, министар економије Герман Греф и министар финансија Алексеј Кудрин почели су са стварањем огромног „стабилизационог” валутног фонда и његовим похрањивањем у иностраним банкама.

То су аргументовали тврдњом да је доходак од продаје нафте – привремен. Истражене резерве нафте у Русији могле би бити исцрпене за 20 година, и то при најсавременијим облицима експлоатације. Претерано трошење вишка дохотка на социјалне програме и раст зарада грађана, што су предлагали други чланови владе, моглo би да стимулишe увоз и инфлацију. Трећи пут, којем су склони Путин и Медведев, огледао би се у трошењу свих тих додатних хиљада милијарди рубаља и милијарди долара на убрзање развоја производно-индустријске и транспортне инфраструктуре у земљи и на изградњи оних високотехнолошких грана производње које, тренутно, Русији недостају.

Знатна додатна средства улажу се у развој науке, вишег образовања, здравственог осигурања и побољшања услова живота младих породица, од којих зависи исправљање лоше демографске ситуације у Русији. Тај план, који је изложио Путин, претвара владу у још важнију државну институцију, равну администрацији председника. Чак и у спољној политици, конкретни трговински уговори постају важнији од свих могућих самита.

У историји Русије, у прошлом веку било је периода током којих је власт премијера била моћнија и важнија од улоге и власти шефа државе. Таква ситуација створена је 1906–1911, када је председник владе био Петар Столипин и 1965–1979, када је на челу владе СССР-а био Алексеј Косигин. Развој државе био је најдинамичнији управо у време када су ти људи водили владу. Иако нису били шефови државе, они нису ништа мање спроводили економске реформе и успешно радили на решавању међународних конфликата. Столипину смо и данас дужници за реформе које су обезбедиле насељавање пустих делова Сибира, а Косигину за покретање иницијативе за истраживање и експлоатацију сибирских извора нафте и гаса и изградњу хиљадукилометарских гасовода. Косигин је у СССР-у почео и са одређеним тржишним реформама и био је иницијатор изградње фабрике аутомобила у Тољатију. Столипин је био у сукобу са државном Думом. За Путина као премијера таквих проблема неће бити.

(Рој Медведев је руски историчар и публициста, а његов брат близанац Жорес Медведев је биолог и историчар. У време Совјетског Савеза обојица су била истакнути дисиденти.)

Са руског превео Слободан Самарџија