ДРУГИХ СТО ДАНА

Поводом сто дана друге владе Војислава Коштунице изречено је сијасет оцена, запажања, коментара и прогноза. Пажњу ми је привукла доследност с којом Александар Вучић, генерални секретар Српске радикалне странке, ову владу назива Коштуничином и Ђелићевом. Наравно, Вучић, по природи свог опозиционог деловања, нема лепих речи за учинак овог двојца, али није без нечега инсистирање на двојности, хајде да кажем двоглавости, српске извршне власти.

Ствар је у томе да радикали Демократску странку, коју у влади оличава Божидар Ђелић, потпредседник владе, виде као главног конкурента на предстојећим локалним и председничким изборима, па већ сада заузимају ону врсту стартне позиције којом се маркира циљ напада, а то, свакако, није Војислав Коштуница.

Главна битка на поменутим изборима водиће се између СРС и Демократске странке, а тај политички обрачун дефинисаће и политику српске владе за период који је много дужи него што су ових сто дана.

Рекао бих да ће ти избори, без обзира када ће бити расписани и по којим ће се правилима одвијати, бити пресудни за СРС. Ако ни овај пут не добаце даље од освајања власти у Новом Саду, биће то ко зна који пораз по реду ове странке која скупља највише гласова у Србији, али нема шта с њима да уради.

Верујем зато да ће радикали водити изузетно агресивну кампању, јер претпостављам да се и руководство странке забринуло да им се ова врста немоћи може дугорочно осветити смањивањем подршке на сваким наредним изборима.

Али, са становишта остваривања политике на основу које је формирана владина коалиција биће много важније понашање Демократске странке. Не треба потценити борбеност оних који имају шта да изгубе. Може се, дакле, очекивати политички ватромет и може се рећи да ови избори који се не могу одлагати у недоглед долазе у најгорем тренутку за Србију.

Владајућа коалиција, персонализована по Вучићевом рецепту на Коштуницу и Ђелића, очигледно није отклонила међусобне разлике у погледима на дихотомију – Косово и Европа, па ма шта они јавно изјављивали. Народ који ће, уосталом, да гласа, верује да једни бране Косово без обзира на Европу, а да други заговарају Европу без обзира на Косово.

Врло је могућно да ће се тај концептуални разлаз подстицати с приближавањем дана избора. Подстицаће се како изнутра, тако и споља, јер се испоставља да је унисоност српске политичке владајуће гарнитуре око Косова један од фактора релативног успеха у заустављању реализације већ припремљених решења за Косово и отварања новог циклуса преговора.

Српско политичко биће може се описати као стање – "ни риба ни девојка". Нит смо Косово изгубили, нити смо га сачували, нит смо ушли у Европу, нити смо из ње испали. Трезвени аналитичари политичке сцене лако ће се сложити да би сада владајућу гарнитуру морале да красе врлине као што су одмереност, рационалност, међусобно поверење, уравнотеженост у приступу прокламованим циљевима...

Тај потенцијал није до сада био на списку врлина које красе политичку сцену, а избори подстакну страсти и амбиције које огољено покажу све супротно од пожељних врлина одговорне државне политике.

Обичај је да се владе процењују након првих сто дана вршења дужности и, рецимо, да је тај ритуал обављен ових дана и у Србији. Али, ових првих сто дана нису нам показали богзнашта, осим оног што смо знали – овај састав владе има потенцијал за цео успешан мандат, али и потенцијал за брз распад који може бити подстакнут не само неповољним спољним околностима, већ и изборном грозницом под чијим утицајем се побркају страначки и државни интереси.

Показаће се да ће за владу бити пресудни других сто дана. А ако то не знају, не вреди ни да им се говори.

Главни уредник недељника "Време"