Ковачи лажног (поимања) новца

Вишеструки су проблеми у вези с текстом „Машина за прављење пара” Владимира Тодорића, објављеним поводом моје недавне колумне „Банкарска трилогија: о кликтању мишем”. Први проблем лежи у томе што не знам шта аутор у свом тексту тврди, а да је у вези с мојим текстом. Наиме, у прилогу Владимира Тодорића могу се наћи многе пароле, типа „срамни однос према грађанима са кредитима у швајцарским францима” или „инцестуозни однос између НБС и банака”, „задржавање монопола над стварањем безготовинског новца”, као и то да су централне банке „експонент међународних банака”. Коме ове пароле годе, саветујем му да одустане од читања мог текста, будући да намеравам да се бавим нечим чиме се Владимир Тодорић није бавио – аргументима.

Други проблем лежи у томе што аутор не влада основном банкарском терминологијом, чини се да не познаје основне појмове, па је стога понекад веома тешко закључити о чему он то пише. Тодорић меша пласман с дугом, дуг с потраживањем, готовину с новцем. Депозите у банкама проглашава виртуелним, а готовину реалним новцем. Аутор пише да „банке не могу да поврате свој дуг”, а вероватно је реч о њиховим проблематичним пласманима. На све то, аутор се вајка што је новац данас „само обична признаница о дугу”, то јесте тачно, али неколико реченица касније наводи да „огроман део укупног новца глобалне економије представља признаницу о дугу”. Огроман део значи да нешто преостаје, па онда пада дефиниција новца из претходне реченице. Још је горе кад аутор напише: „С једне стране, то је дуг онога који узима кредит од банке, а с друге је дуг банке према ономе коме је тај кредит био исплаћен”. Ух, не бих волео да будем у управном одбору банке која је, иако је извршила своју обавезу, и даље дужна свом дужнику, што произлази из оваквог слободног састава на тему „мој однос према банкама”.

Трећи проблем лежи у, из мени непознатих разлога, поистовећивању кредита „грађанима и привреди” с безготовинским новцем. На пример, аутор наводи да свега три одсто новчане масе у Великој Британији (коју он, можда пророчански, назива Енглеском) чини готов новац, док су све остало банкарски депозити „односно новац који „стварају банке” процесом одобравања кредита грађанима и привреди”. Па се тврди да је у Србији удео „безготовинског новца”… „37 процената”.

Количина готовине у односу на количину новца у оптицају не представља никакав индикатор кредитне активности банака. Једноставно, једна од основних функција новца јесте платни промет, оно што се жаргонски назива трансакциони новац, а све мањи део те новчане масе, из много веома практичних разлога, чини готовина. Платна картица, на пример, средство је безготовинског плаћања, везана је за депозит по виђењу, а поприличан број људи који користи платне картице никад није узео никакав кредит. Такође, средства се на њихов рачун преносе без икакве готовине. Дакле, појединац који никад није узео кредит прима плату без икакве готовине и исто тако може да је потроши. Безготовински новац постоји независно од кредитне активности пословних банака – он је потребан за платни промет.

Узгред, однос готовине у оптицају и новчане масе М1 (која укључује и депозите по виђењу) у мају ове године у Србији износио је 26,2 одсто, а однос масе готовине и новчане масе М2 (која укључује и орочене и штедне динарске депозите) износио је 19,2 одсто. Све је то на сајту НБС – само треба погледати. Нема потребе да се измишљају подаци о „безготовинском новцу” на „37 процената”.

Него, кад смо већ код кликтања мишем, да разјаснимо неке ствари. Свако може извршити трансакцију безготовинским плаћањем на онлајн банкарској услузи – тако што кликне мишем. Све ће да тече као по лоју док на његовом рачуну има новца, док је износ његовог трансакционог депозита већи од расхода који планира да учини. Дакле, ирелевантно је да ли ће неко као купац да броји новчанице, да потише чек или слип платне картице или ће кликнути мишем у случају онлајн банкарства, све док на његовом рачуну по виђењу има довољно новца. Кликтање мишем је само начин плаћања, обављања трансакције, али основа те трансакције је нешто друго.

Спреман сам за озбиљну расправу о банкарском пословању. Уколико неко, међутим, без икаквих аргумената, жели да банке означава паразитима, како се то чини у овом тексту, лихварима, зеленашима, пљачкашима, грамзивцима… (допунити по жељи), слободан је, што се мене тиче, то да чини, једино га најљубазније молим да ме не меша у те своје пропагандне подухвате.

Узгред, 30.000 (евра) није цифра, како наводи Владимир Тодорић, него број. Петоцифрени број. За расправу треба да се науче бар неке елементарне ствари. Збогом.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду