Подобни и неподобни или чији си ти мали?

Повод за овај коментар јесте расправа о аналитичарима коју воде Антонић, Ђурковић и Цвијановић. Ако сам добро разумео Антонића, он би желео да се „лиценцирају” они који пишу, коментаришу или у медијима наступају, а лиценцу би требало ваљда он да печатира. Дисквалификација другог и другачијег мишљења као „плаћеничког”, уз лично омаловажавање неистомишљеника, бољшевички је манир. Када бисмо наступали као Антонић, онда бисмо рекли да му је тај стил остао од времена када је био млађани комесар на универзитету и када се бавио етикетирањем политички неподобних и забранама књига. У његово време медијима заиста нису имали приступ они који су имали етикету „националисте” или не дај боже „клеронационалисте”. Настављајући у истом тону могли бисмо рећи да је годинама био на соросевским пројектима а да је сада спао на ниске гране ,,Делта Времена” да за рачун некада моћног тајкуна пише антирежимске текстове. Но, наравно, то није наш стил нити желимо да покрећемо харангу против оних који су неком блиски, па макар били адвокати власти, опозиције или тајкуна.

Немам проблем ни с тим да кажем да се не слажем са Вучићевом проевропском политиком, јер верујем да никада нећемо постати чланица ЕУ, али разумем да заокрети не могу бити нагли. Исто тако немам проблем што Антонић у ,,Делта Времену” никада неће написати ни једну реч против Мишковића коме су се у прошлости сви политичари клањали. Мислим да је од историјског значаја судска пресуда Мишковићу јер се показало да је држава јача од тајкуна. Тај сам став имао и кад је Карић пре више од једне деценије претио рушењем Коштуничине владе.

И Миша Ђурковић некако следи Антонића у подели на подобне и неподобне аналитичаре и коментаторе. Слажем се с њим да они који су политички ангажовани у странкама или су посланици не могу бити и „независни” политички коментатори. Исто тако, ако је неко новинар, као Лазански, или уредник медија, као Вукадиновић, тешко је очекивати да ће престати да пише и наступа у медијима. Но нисам баш разумео Ђурковића и његову позицију – он жели да буде коментатор политичког живота, али не би да се меша са „политичким аналитичарима” који нису докторирали или немају научно звање као он и Антонић. Исто тако, иако настоји да подржи Антонића у етикетирању „прорежимских аналитичара” некако га не видим ни као опозиционо настројеног интелектуалца од када је уз подршку владе постао директор института. Као што сам сигуран да Антонић неће писати критички о Мишковићу, тако сам сигуран да ни Ђурковић неће критиковати Вучића.

Ако је нешто позитивно изашло из ове расправе, како би Антонић рекао „друштвено-политичких радника” (чиме је „частио” једну водитељку), то је утисак посматрача са стране како у медијско-политичкој арени нема невиних и неопредељених. Сви који се професионално баве политиком и медијским послом имају своје фаворите од чије подршке зависе, или савезнике са којима сарађују. То се види нарочито на изборима, када се медији, коментатори и утицајни појединци сврставају за или против неке политичке опције (бити против једне подршка је за другу опцију). Тако је то у Србији, али и у свету. Тешко је наћи медије, аналитичаре или интелектуалце данас који нису везани за неки центар моћи и утицаја.

Но није суштина у томе, већ у ономе што ти људи говоре или о чему пишу – да ли је то истина и да ли јавност могу да убеде својим аргументом или ставом. Небитно је да ли се мени свиђа Антонић или Ђурковић, прочитаћу оно што они пишу и просудити колико је то убедљиво. Исто тако, може ми бити иритантан Војислав Шешељ и његова ријалити кампања са старлетама, или његова подршка ХДЗ Колинди на изборима, али ћу га ипак саслушати и размислити о ономе што говори јер он је „политички фактор”. Могао би и неко од поменутих интелектуалаца и људи из медија и да ради за ХДЗ кампању, што би ми лично било одвратно, али бих ипак уважавао њихове аргументе ако имају тежину. Нажалост, и ова расправа илуструје да је и даље наша политичка култура на ниском нивоу – изругивање и омаловажавање, а на аргументе се мало осврћемо.

Политички аналитичар