Косовска Митровица – барикаде или мостови

Годину дана после рата на Косову амбасадори Савета безбедности УН, заједно с тадашњим шефом Унмика Бернаром Кушнером, посетили су Косовску Митровицу. Док ме је тадашњи председник Савета безбедности питао о историји града, разговор је прекинуо телефонски позив из Њујорка. Сећам се, председник СБ је тада рекао свом саговорнику да се налази „на најчувенијем мосту на свету, на Ибру у Косовској Митровици”.

Од тада је прошло 16 година, мост није више тако славан, али цену те некадашње славе плаћају не само грађани Митровице већ и Косово и регион.

Међутим, прича о мосту је симболична по многу чему. У Османској империји, па све док је Тито владао, Косовска Митровица је била мост између српске и албанске културе. Обе културе су давале и узимале једна од друге преко овог града. Џез музика, прве рок групе и кафићи за младе међу Албанцима су се прво појавиле у Косовској Митровици, а тек после у Приштини, Скопљу, Тетову, Тирани...

Митровица је престала да буде таква у доба Милошевића. Избацивање Албанаца с посла, из школа, са факултета и из других институција нигде на Косову није било тако често као у Косовској Митровици. То је једини већи град на Косову у коме су током 1998–1999. године вођене уличне борбе.

Резултат рата је био раздвајање Срба и Албанца. И то, тако што су на северу остали Срби, албанско гробље и до темеља срушена најстарија џамија, а на југу: Албанци, српско гробље и једина православна црква у граду.

Осим физичке барикаде на главном мосту коју су прво подигли кфоровци, а затим много касније Срби, културне барикаде су никле на обе стране. Такође на обе стране града власт су преузели дошљаци који су представљали најекстремније Албанце и најекстремније Србе.

Док су, рецимо, у Приштини задржана имена улица Димитрије Туцовић, Никола Тесла, Светозар Марковић, Радован Зоговић итд., у јужном делу Косовске Митровице после рата није се више могла наћи ниједна улица са српским именом.

Исто тако, док у Београду, можете наћи Скендербегову улицу, палату Албанија, Скадарлију и Скадарску улицу, на северу Косовске Митровице нема ниједне улице с албанским именом или у вези с Албанцима, мада у том делу града још живи неколико хиљада Албанаца. У Митровици се не поштује ни двојезичност, иако је она обавезна не само по уставу Републике Косова, него и по законима Републике Србије за територију Аутономне Покрајине Косово и Метохија.

Што се барикаде на Ибарском мосту тиче, она је наводно ту да штити Србе од Албанаца, док Албанци тобоже желе да је склоне, али су стрпљиви „да не би узнемирили пријатеље из западних држава”. Иронија је у томе што се и једни и други све више затварају. Одмах поред моста на јужној страни подигнут је велики споменик Иси Бољетинију (1864–1916) који је окренут према северу. А недавно је на северу подигнут споменик цару Лазару (1329–1389), окренут према југу.

На први поглед, ништа нема лоше у томе што су подигнути споменици, али у митровачком контексту они изгледају као међусобне претње две етничке заједнице. Апсурд је у томе што је Иса Бољетини познат као неко ко је сарађивао са Србима, док је цар Лазар био у савезништву са Албанцима у Косовском боју 1389.

У неколико сусрета ученика и студената са обе стране Ибра, које су организовали аутор овог текста и Ненад Радосављевић, исказана је добра воља и једних и других да се боље упознају и друже, али међусобно познавање културе, историје и књижевности било је скоро равно нули. Мало боља ситуација је била с познавањем спортиста, и то оних на светској сцени, мада ученици Албанци нису знали да је отац Новака Ђоковића рођен пет километара од Ибарског моста, нити су српски ученици знали ко је Мајлинда Кељменди, светска шампионка у џуду.

На ове просторе се не може вратити Титова Југославија, ни Краљевина Југославија, а ни Османска империја, али људи у Митровици морају живети нормално са својим идентитетима: етничким, верским и било којим другим. Међутим, град с различитим идентитетима не мора да се препознаје по барикадама. Зашто не би био познат по мостовима? Нема ниједног ваљаног разлога да то не буду мостови. Јер, нема никакве опасности да ће у Митровици Албанци постати Срби, а и Срби Албанци. Нити ће се православци идентификовати као муслимани, и обратно. Овоме бих додао и јавне ставове политичких лидера који су „мостовни” а не „барикадни”. Српски лидери тврде да је Косово Србија. Косовски лидери тврде да је Косово јединствено. Ако је тако, чему онда барикаде.

Лидери и Косова и Србије (уз мање изузетке) тврде и да желе да буду интегрисани у Европску унију. А у ЕУ логика је мостовна а не барикадна.

Професор универзитета из Приштине