Абхаска домина

Русија је у прошли четвртак одлучила да иступи из режима трговинско-економских санкција које су земље чланице Заједнице Независних Држава увеле 1996. грузијској побуњеној републици Абхазији. Како стоји у саопштењу руског министарства иностраних послова, „Укидање санкција према Абхазији у складу је са међународном праксом постепеног ублажавања и укидања репресивних мера када земља којој су санкције уведене испуњава обавезе преузете пред међународном заједницом.” У том смислу Русија је позвала и остале чланице ЗНД-а да поступе на исти начин.

Санкције Абхазији уведене су 1996, после рата за отцепљење који је ова република водила 1992–1993. против централне грузијске власти, а који и данас тиња као један од такозваних замрзнутих конфликата са простора бившег СССР-а. Током поменутог сукоба са обе стране је погинуло више хиљада људи, а око 250.000 (углавном Грузијаца) натерано је у избеглиштво. Није стога чудно што је реакција Тбилисија на потез Москве била више него жустра, а објашњење руске дипломатске централе оцењено као „директно распиривање сепаратизма”. Као уље на ватру стигла је и вест да ће депутати Државне думе Русије на заседању заказаном за сутра расправљати о признавању независности Абхазије, Јужне Осетије и Придњестровља.

Тешко је после свега отети се утиску да је недавно противправно проглашење Косова за независну државу покренуло, по принципу домина, и неке друге процесе и већ почело да узима данак. На страну нескривено задовољство које су после догађаја у Приштини 17. фебруара исказали сепаратисти широм Европе. На страну и то што је бивши специјални изасланик америчког председника за Балкан Ричард Холбрук крајем протекле недеље у московском листу „Независимаја газета” безуспешно покушавао и себе и руске читаоце да убеди како косовски случај ни у ком погледу не може да се третира као преседан. На крају, на страну и све досадашње изјаве руских званичника да се о правој независности Абхазије, Јужне Осетије и Придњестровља, у Москви не размишља. Стварност говори супротно.

Због сепаратизма који и њу потреса Грузија је, вероватно, последња држава на свету којој одговара признавање самовољно проглашене независности Косова. Уосталом, у том смислу су се у Тбилисију у више наврата и изјашњавали. Али, на невољу, земља којом тренутно председникује Михаил Сакашвили, а која се после „револуције ружа” 2003, практично, претворила у америчког послушника, у Вашингтону мисле другачије. Њихов дугорочни циљ је јасан: војно овладавање целим кавкаским простором и долазак на јужне границе Русије и пуна контрола коридора за транспорт централноазијске нафте. Позив Грузији да постане чланица НАТО-а несумњиво вуче воду на ту воденицу.

Али и у Москви размишљају стратешки: грузијску целовитост неће доводити у сумњу све дотле док се Тбилиси држи подаље од западне војне алијансе. У противном, следи одговор. „Ако Грузија ступи у НАТО, изгубиће и Абхазију и Јужну Осетију”, најавио је Дмитриј Рогозин, амбасадор Русије у Бриселу „То би био крај Грузије као суверене државе, јер Абхазија и Јужна Осетија, не би ушле у алијансу”, убеђен је дипломата.

У Европској унији сматрају да признавању независности Абхазије нема места, али за било шта преко тога, једноставно, немају снаге. „ЕУ је одувек јасно подржавала територијални интегритет Грузије... То је апсолутно јасно”, наглашава Бенито Фереро-Валднер, бивша аустријска министарка спољних послова. Чињеница је, међутим, да декларативна помоћ Европе никога више не може да утеши. На Кавказу „битку бију” Русија и САД.

Истине ради, треба рећи да прича о укидању санкција Абхазији има и другу, много рационалнију страну. Наиме, руска црноморска лука Сочи биће 2014. домаћин Зимских олимпијских игара. Ово значи да ће се на руски део црноморске обале слити хиљаде врхунских такмичара из целога света. Сви они, као и десетине хиљада љубитеља спорта који ће похрлити да на свој начин дају печат овом планетарном догађају, требало би да пристигну у један сасвим нови град који се, за ту прилику, већ увелико гради. Абхазија, чија граница је смештена на једва петнаестак километара од будуће олимпијске престонице, себе види као важног играча када је у питању логистика неопходна организаторима, посебно у сфери грађевинарства, саобраћаја, транспорта... О томе колико ће олимпијада променити слику црноморских летовалишта и многима омогућити да добро зараде – не треба ни трошити речи.

У троуглу Грузија–Русија–САД свако има свој интерес. Грузија не жели сопствено Косово, Русији не одговара НАТО на Кавказу, Американцима је стало до централноазијске нафте, Абхази чекају бољи живот. Тешко да ће, на крају, сви бити задовољни.