Хрватски захтев нема подршку ЕУ

Најновија претња из Загреба да ће повући одлуку о отварању поглавља уколико се власт у Београду јасно не одреди да ли подржава став руководиоца Тужилаштва за ратне злочине Милана Петровића да Србија не намерава да укине закон о регионалној надлежности за ратне злочине на простору бивше СФРЈ наводно доводи у питање и за данас заказану међувладину конференцији у Бриселу.

Шеф Преговарачког тима за преговоре с Европском унијом Тања Мишчевић каже да ће поглавља данас ипак бити отворена.

„После овога, ствари у преговарачком процесу никако не би смеле да буду исте као пре отварања ова два поглавља за преговоре. То је знак да идемо даље”, оцењује Мишчевићева у разговору за „Политику”.

Хрватска и даље инсистира на захтеву за променом закона о регионалној надлежности за ратне злочине...?

То је билатерални захтев, јер консензус да се тако нешто тражи од Србије није постигнут на нивоу ЕУ. Подсећам, то је дуго био предмет разговора између 27 држава чланица Уније, с једне стране, и Хрватске, с друге стране. И није такав договор постигнут, просто зато што нема права у овој области у ЕУ, као и због тога што знатан број држава чланица на исти начин као Србија регулише надлежност за процесуирање ратних злочина. Од почетка смо тврдили да је то питање за билатералне разговоре, па ће, надам се, у том контексту разговори бити и настављени.

Зашто је важно да отворимо поглавља 23 и 24?

Познато је да су ова два преговарачка поглавља, која се односе на реформу правосуђа и основна права, односно на правду, слободу и безбедност, својеврсни кључ процеса приступања, јер усклађивање у тим областима треба да омогући све оно што ће државу која стреми ка ЕУ поставити на чврсте ноге: независно правосуђе, које ће брзо решавати предмете без било каквог уплитања, низак ниво корупције, сузбијање организованог криминала, безбедније државне границе...

С обзиром на то да Србија планира да до 2019. године заврши преговоре о чланству с ЕУ – који су званично покренути 21. јануара 2014, а до сада су отворена два поглавља, о нормализацији односа с Косовом и финансијској контроли – предстоји јој много изазова у областима обухваћеним поглављима 23 и 24. За њих је ЕУ после отварања преговора са Србијом ставила до знања да су, поред захтева за нормализацију односа с Косовом, приоритетна. Зна се и да ће напредак у преговорима у целини зависити од напретка у области владавине права. Не буде ли довољно напретка у усклађивању и примени прописа и стандарда, могуће је да се зауставе преговори и у другим поглављима.

За поглавље 24 постоји обимно европско законодавство, али поглавље 23 је, како се често истиче, „флуидно”, јер постоје различити „модели” у ЕУ и више се односи на стандарде и добре праксе, те практично захтева испуњавање политичких критеријума.

Како ће, уколико не буде одложена, изгледати данашња конференција?

Модел је уобичајен. Постоји сценарио за међувладине конференције, на којима је ЕУ представљена од стране државе председавајуће (у овом случају Словачке), а ту је и високи представник Европске комисије. На конференцији учествују и представници држава чланица, најчешће њихови министри спољних послова. ЕУ тада представља своју преговарачку позицију, а Србија и њен шеф делегације, у овом случају премијер Александар Вучић, представља своју преговарачку позицију. Договарамо да смо сагласни једни с другима у ставовима како би преговори о ова два поглавља били отворени.

Шта очекује Србију у тим преговорима, који ће бити највећи изазови?

Кад је реч о конкретним мерама, оне ће се односити на јачање институционалних капацитета и запошљавање нових људи који треба да остваре ове велике реформе, у условима кад је то забрањено.

Ако изазове посматрате кроз принципе, најтеже ће бити доказати да имате независно, непристрасно и професионално правосуђе, јер то не зависи само од онога што пише у законима, него много више од стварности. Како ћете доказати успешност борбе против корупције ако је перцепција корупције таква каква јесте? Истовремено, имам и одговор: то се може доказати кроз јасне примере, број решених случајева, задовољство грађана правосуђем, које треба да буде потпуно другачије, смањењем броја месеци или чак и година, колико трају судски спорови. Дакле, све су то ствари које су изазови, али и које врло јасно могу да се покажу, заправо, корист од читавог процеса.

А кад је реч о променама Устава на које је Србија позвана?

Потпуно је другачије. Србија је предложила да прве измене Устава, које се односе управо на питања позиционирања независности правосуђа, заштите права и слично, буду завршене до краја 2017. године.

Ту се, дакле, не мисли и на измену Преамбуле?

Не. Које су измене у питању – врло јасно знамо. То су измене које је Венецијанска комисија 2006. године, кад је коментарисала Устав Србије, предложила као мањкавост, пре свега у вези с правосуђем, улогом независних тела, заштитом људских права... Није се бавила Преамбулом.

Преговори њима почињу и завршавају се

Искуство земаља које су раније ушле у ЕУ показало је да је стварни напредак у областима о којима се преговара у поглављима 23 и 24 тешко достижан, па су, рецимо, Бугарска и Румунија морале да буду стављене под механизам надзора и након што су постале чланице. Зато је ЕУ касније и донела одлуку да се ова поглавља отварају међу првима и затварају на крају преговора, а прва земља на коју је овакав приступ примењен била је Црна Гора, која је преговоре отворила 2012.

Поглавље 23 – Реформа правосуђа и основна права, и поглавље 24 – Правда, слобода и безбедност, некада су била заједно, а раздвојена су први пут у преговорима са Хрватском.