Пуч и последице

Пре четири године на институту смо организовали велику конференцију о Турској покушавајући да анализирамо у којој су мери засноване претензије Турске да постане најпре велика регионална, а затим и глобална сила. Турска је тада била на врхунцу економске моћи и вишегодишњег успона који је код њених лидера изазвао потребу за пројекцијом економске у политичку и геополитичку моћ.

Слика коју смо добили показивала је међутим већ тада потенцијалне пукотине у нечему што је личило на успешну причу. Прегрејана економија у којој је раст великим делом почивао на уласку страног капитала, подстицала је да се доведе у сумњу планирани успон у топ 10 економија света, што је прокламовано као циљ за 2021. Но још више пажње привлачили су тада већ започети унутрашњи сукоби у земљи и авантуристичка спољна политика у коју је Ердоган улетео подстакнут великом амбицијом.

Извештаји Викиликса из америчке амбасаде у Анкари показали су да јавно прокламовано велико партнерство има другу страну медаље: у тим папирима америчке дипломате су оштрим речима говориле о реисламизацији друштва, о корупцији, о Ердогановом фанатизму, као и о сузбијању права и демократије у земљи. Ово се све одвијало у исто време када је Ердоган отпочео своју политику показивања мишића у региону. После инцидента са бродом „Мави Мармарис” ушао је у директан сукоб са Израелом, покушавајући да себе наметне као водећег исламског лидера. Овај инцидент покварио му је односе и са Американцима, али и са Фетулахом Гуленом, вођом џемата „Хизмет”, који је у претходном периоду био главни савезник АКП у реисламизацији, али и модернизацији земље. Недуго затим, Ердоган је на таласу Арапског пролећа покушао да подршком свим исламистичким покретима који су водили протесте, себе још једном истакне као водећег муслиманског државника. Тиме се директно умешао у политику неколицине земаља, а максимална подршка Морсију и Муслиманском братству у Египту, довела га је у оштар сукоб са Ел Сисијем. У Сирији је напао свог дојучерашег блиског пријатеља Асада, а Турска је постала главни терен за дестабилизацију ове несрећне земље у којој шест година траје рат.

Током последњих шест година Турска је осим са суседима покварила односе и са свим великим силама у свету. Поново се нашла у ситуацији изолације, а у сукобу са Русијом није је подржао нико од савезника из НАТО-а. Пре две године отпочели су таласи протеста опозиције коју сада поред урбаних секулариста, чине и исламисти присталице „Хизмета”. Лидери АКП су за то оптуживали израелске службе, али и Американце. Ердоган већ дуго времена води бруталну борбу против својих унутрашњих опонената. Турска има највећи број новинара у затворима, хапсе се интелектуалци, професори универзитета, а под посебним надзором је војска, чији су припадници од 1960. четири пута изводили пучеве да би збацили исламистичке владе. У низу процеса похапшено и је и смењено на стотине високих официра, укључујући и оне који су повезани са ранијим пучевима.

Прошла, изборна година донела је нове проблеме. На првим јунским изборима АКП је доживела пораз и није могла да састави владу. Другим, септембарским изборима претходило је право ванредно стање у земљи, током ког је отпочет и рат са Курдима на истоку земље. Хапшени су бројни новинари, а врхунац је било директно преузимање дневног листа „Заман”, дотад најчитаније новине, која иначе припада „Хизмету”. У атмосфери коју су додатно подгрејали контроверзни удари Даешa широм земље, Ердоган је успео да намакне 50 одсто и формира нову владу. Два милиона избеглица из Сирије и других земаља додатно су оптеретиле економију, али и унутрашње односе. Ердоган се нашао у позицији кључара Европе, некога ко прети да може да пошаље у узаврелу Европу још пар милиона људи. Добио је обећање за стављање Турске на бели Шенген, као и отварање нових поглавља у преговорима после десетогодишње паузе.

Неуспели пуч дошао је након новог заокрета у спољној политици, када је Ердоган нападно поправљао односе са Русијом и чак почео да ради на помирењу са Асадом. Очигледно је имао сазнања о припреми пуча. Ово је први неуспели војни пуч у Турској, који ће Ердогану дати одрешене руке за потпуно чишћење правосуђа, полиције и војске од својих опонената било које провенијенције. Премијер Јилдирим је чак отворено оптужио САД за непријатељско деловање јер чувају Гулена.

Изазови који очекују Турску у наредном периоду су велики. Нерашчишћени односи са Даешом, и стални сукоб са Курдима изазиваће и даље терористичке нападе у земљи. Западне земље ће вршити велики притисак на Ердогана због прогона противника, а односи са Европом ће варирати у зависности од броја имиграната које Турска ка њој припушта. Ердоган ће настојати да промени устав у правцу јачања својих овлашћења, док ће запад и Брисел наставити да траже демократизацију и смањење председничких овлашћења. У сваком случају чини се да ће му европске интеграције и односи са западним партнерима бити много мање важни од сузбијања њиховог утицаја у сопственој земљи.

Научни саветник у Институту за европске студије