Превише си стегнут, насмеј се, човече!

Moкра гора – Права реч, савет или усмерење младом уметнику, у правом часу, јесте оно што се тешко може одузети, а када су прихваћени на почетку животног пута, могу да створе тренутне преображаје и битне помаке. То је циљ и мајсторских курсева великих уметника музике: одшкринути нека „закључана врата” у младом човеку, да му помогну да се опусти и почне да се „игра” музиком.

Мастер класовима посвећена је посебна пажња у оквиру овогодишњег четвртог по реду Фестивала класичне руске музике „Бољшој” на Мокрој гори, у Дрвенграду, а присуствовали смо онима које су одржале музичке звезде виолиниста Немања Радуловић и Зоран Тодоровић, оперски уметник. Мајстори би одслушали  кратко извођење младих музичара, а онда кориговали њихов наступ, дотеривали са њима сваку фразу, отварали их ка новом схватању звука, као и себе у музици.

Немања Радуловић ненаметљивим је сугестијама кориговао тремом спутане  покрете гудалом петнаестогодишњег уметника:

– Сваки пут када имаш трему покушај да се сетиш када си био најопуштенији, да оживиш осећај сигурности у тренутку највећег опуштања. У том моменту, посвети композицију коју свираш ономе кога највише волиш и престаћеш да мислиш на себе и свој страх.  Превише си опрезан, музика мора да тече, саветовао је Немања Радуловић.

– Да ли си већ био заљубљен?

– Да.

– Онда тако мораш и да свираш. Ову музику треба одсвирати са пуно шармa, не мораш све да чуваш у себи. То је као када се заљубиш и желиш да освојиш особу која ти се свиђа. Мораш то да покажеш. Насмеј се, човече!– текао је даље разговор.

Једној ученици Радуловић је предлагао да осети нијансе затварања и отварања у мелодији, да у једном тренутку „мази жицу” гудалом, док у ствари припрема крешендо.

– Звучи мало стегнуто, сваки пут када си затворила очи звук је текао. Када свираш у јавности, заборави на оно што си вежбала, затвори очи и препусти се –предлагао је Немања Радуловић најкраћи пут ка доживљају игре са нотама. То је оно што њему тако лако полази за руком.

У саветима које даје, одражава се и његов осећај за интензитет емоције у музици. Док Немања свира, та емоција слушаоца обухвати, потпуно га обузме и продрма, а онда га препусти његовим сопственим емоцијама. Овај уметник дијапазон те емоције проширује и на спектар боја, те је тако ученицима препоручио да ноте, одређене фразе и звуке, обоје одговарајућим бојицама и тако их прихвате у свести.

У разговору вођеном после овог мастер класа, Немања Радуловић сетио се својих мајсторских курсева код професора Дејана Михаиловића, али и код Јехудија Мењухина, који је оставио значајан траг у његовом уметничком стасавању.

– Мењухин је тада био већ врло стар, месец дана после тог мастер класа напустио је овај свет. Сећам га се као старијег господина који је имао велику жељу за животом. Ако ме питате шта ми је тада рекао, не бих могао тога да се сетим. Уместо техничких детаља памтим само енергију коју ми је послао, причао је Радуловић.

О тренутку када сати вежбања, знање и таленат постану тај једноставни осећај припадности и предаје музици, каже:

– То може да се вежба, али није загарантовано да ће се и остварити. Обично се деси у једном тренутку. Свако је некада осетио да убрзано дише, да има стотину мисли у свести, исто је тако и када свирамо. Када се опустимо и ослободимо, све поприма другачији, сређенији, облик. Импровизација је могућа и у класичној музици, само је питање узимамо ли ту слободу или не. На музичару је да усмери и оживи ноте.

Немања Радуловић ове године наступио је на фестивалу „Бољшој” са својим ансамблом „Double Sens”, основаним пре пар година, а кога сачињавају француски и музичари из бивше Југославије. Дуалност у називу ансамбла Радуловић објашњава управо оваквом „селекцијом”, сопственим дуплим пасошем, али и породичним везама браће и сестара, мужева и жена у оркестру.

Други, певачки, мастер клас одржао је Зоран Тодоровић, чији је тенор употпунио фестивалско отварање. Гласу као инструменту, он приступа читавим бићем, уз напомену да је певање и врста спорта.

Удах, издах, држање линије гласа као неке пречке која се не сме повисити науштрб квалитета гласа, храбост да се глас пусти, а тело опусти и отвори и изнутра и споља, то су савети Зорана Тодоровића, међународно признатог лирског тенора .

– Страшно ми се свиђа енергија у твом гласу. Ти немаш респекта, што је дивно!– охрабрење је које Тодоровић упутио једној полазници, док другом студенту даје инструкције о дисању којих се не би постидео ни искусни тренер јоге. О мастер класу уопште, као и о посебности певача, који глас користе као инструмент, Тодоровић каже:

– Највећи је проблем наћи одговарајућег професора за одређени глас. И ја сам у Франкфурту имао професора који је био превише лирски, сужавао је мој начин певања, тако да је прошло четири године док нисам пронашао правог педагога. Сва искуства мог уметничког стасавања покушавам да пренесем на студенте. Тежиште је на томе да је сваки певач индивидуа, и нема те шеме која свакоме може да помогне. Мој је начин да одслушам младог певача, да видимо шта му недостаје, и да пронађем начин како да у њему подстакнем промену на боље. У Јапану сам радио мастер класове са седам тенора, и успешним се показао баш тај индивидуални приступ. После су ме звали и сопрани.

Тодоровић глас описује као једини инструмент коме се струне или типке не могу променити, и зато се према њему треба односити с пажњом.

– Нисам типичан певач који не говори по читав дан, али имам свој ритам, опуштам мишиће који носе гласне жице и пред наступ пијем много воде, објашњава.

О борби са мањом или већом тремом уметника, Зоран Тодоровић искрено проговара:

– Павароти је у једном интервјуу, као највећи тенор на свету, са 35 година искуства, рекао да ако неки певач каже да нема трему, онда лаже. И пред овај наступ у Дрвенграду такође сам имао трему. Оно што ту трему ставља под контролу је сигурност, техника и припрема певача. На томе се заснива моја смиреност пред наступ. Ако се певач више ослања на природне способности, а мање на технику, имаће већу трему. Госпођа Едита Груберова ми је рекла да је осамдесет одсто својих наступа преживела само уз своју технику, а двадесет одсто су били дани када се осећала перфектно. Можете ли замислити како се ретко дешава дан када је све идеално? Ја сам овом приликом био уморан од пута из Италије до Мокре горе, али сам уз помоћ своје технике успешно завршио вече, објаснио је Тодоровић, који природни амбијент Фестивала „Бољшој” и пројекат уметничког села Дрвенграда види као реткост у свету.

Једно је сигурно, за многе младе таленте, из Русије и Србије, овогодишњи фестивал остаће упамћен и као сусрет са искусним уметницима, какви су Немања Радуловић, Зоран Тодоровић, Србољуб Динић, Јуриј Розум, Нарек Хакназаријан. Можда ће управо енергију њихове музике памтити дуже од изговорених речи.