Подвиг, који не треба да нас занесе

Оно што ни најславније поколење наших одбојкаша, оно које нам је донело златну олимпијску медаљу (Сиднеј, 2000), није успело, остварила је ова генерација. Наша репрезентација је, коначно, победник Светске лиге. И од највећих трофеја недостаје нам само звање светског првака.

Успех је најављен већ на првом квалификационом турниру у Калињинграду, где су наши са по 3:0 победили и олимпијског победника Русију, и светског првака Пољску, а успут и Бугарску. С победама је настављено и у Београду, овога пута је било по 3:1. Пали су Бразилци, па опет Бугари, а на крају и Иранци. На последњем турниру, у Техерену, где су наши репрезентативци стигли после драме на истанбулском аеродрому, главни посао је обављен већ на почетку. Пораз од Ирана с 3:2, где су освојили прва два сета, обезбедио је нашима место на финалном турниру, па пораз од Аргентине (3:0) ништа није пореметио, чак је можда био и додатни мотив против Италије (3:2).

У Кракову је наше играче чекао врло напоран пут. Првог дана нису имали супарника, а онда су уследили из дана у дана све тежи окршаји. Пласман у полуфинале Србија је изборила победивши опет Пољаке (3:1), а против Француза, од којих су прошле године у Рију изгубили у финалу с 3:0, била су им довољна и два сета (2:3). У полуфиналу су после борбе у пет сетова избацили Италију, а у финалу су надиграли Бразил (3:0).

Победници Светске лиге су се вратили у Београд. Оне који су их дочекали предводили су генерални секретар Одбојкашког савеза Србије (ОСС) Слободан Милошевић и директор маркетинга Зоран Аврамовић.

– Спремали смо се за напоран турнир. Ова година је била специфична. Формула за Светску лигу је била другачија, него обично. Игране су по три утакмице за викенд. Играли смо девет утакмица против седам различитих противника и били је заиста врло напорно, – подсетио је селектор Никола Грбић, који је дуго година предводио на терену нашу репрезентацију. – Завршни турнир је био посебна прича за нас и мислим да је најбољи начин на који је ова прича могла да се заврши био управо тај. Презадовољан сам крајњим исходом. Мислим да су играчи дали све од себе и да су били најбољи онда кад је било најпотребније.

Капитен Драган Станковић је дугогодишњи репрезентативац. С Подрашчанином, Никићем и Росићем је са садашњим селектором био у тиму који је 2010. био трећи на Светском првенству, Годину касније, без Николе Грбића, а с том тројицом и Урошем Ковачевићем из садашње екипе, био је првак Европе.

– Ово ми је било четврто финале у Светској лиги. Морам да напоменем да су биле разне спекулације и пре и у току овог такмичења да играмо у олимпијској години, па ће већина екипа да се припрема за Олимпијске игре и да неће озбиљно да схвати Светску лигу. Ми смо дошли после два неуспеха – на Европском првенству и квалификацијама за Олимпијаду. Било је заиста тешко психички да се припремимо се за сам почетак Светске лиге, међутим, све смо поднели. Сви позвани су се одазвали и заиста напорно радили два и по месеца. Резултат је на крају дошао, па је Бразил први пут побеђен с 3:0 у неком финалу. Мислим да свака екипа која дође на финални турнир, свеједно да ли је олимпијска година или не, даје свој максимум у борби за злато. Успели смо, после дугог низа година дођемо до златне медаље. Напорна утакмица у полуфиналу против Италије нас је изморила, али смо смогли снаге, били смо концентрисани и психички мирни за финале – 3:0 је резултат који се не дешава често, нарочито против Бразила, међутим, и то смо успели ове године да урадимо.

Марко Ивовић је не само освојио прво злато у сениорској конкуренцији с нашом репрезентацијом, него је и проглашен за најбољег играча на финалном турниру:

– После славља ујутру смо погледали статистичке податке. Малтене без грешке. Финале врло мирно, с врло малим процентом грешака, што нас није баш красило до сада, али, ето, успели смо и то. Ни сам не знам како смо нашли енергије и снаге, јер смо одиграли три веома тешке утакмице до финала, од тога две по пет сетова. Имали смо проблеме и с повредама и са судијама, али... Како смо успели не знам ни сам. Мислим да је најбоље објашњење да смо заслужили то, јер смо целу Светску лигу од почетка играли врло добро.

Срећко Лисинац је и прошле године у Рио де Жанеиру и сада у Кракову у идеалном тиму Светске лиге:

– То је признање за целу екипу. Нико од нас није очекивао да ћемо тако брзо да сазремо после два неуспешна турнира. Уздигли смо се из пепела и стварно смо одиграли веома зрело цео турнир, а у финалу од првог поена, па до последњег. Ретко ко може да се похвали да је добио Бразил с 3:0, поготово у финалу, и да је контролисао читав меч. Стварно смо срећни што смо после два лоша турнира све ово успели да урадимо. Хвала свима који су нас подржавали и бодрили у тешким тренуцима.

О учешћу у Светској лиги наши одбојкаши су некада само маштали. Први пут су се појавили 1997. и од тада су пропустили само једну – 1999, јер нису могли да играју због тога што је НАТО бомбардовао нашу земљу.

Светска лига је замишљена као тренинг-такмичење најјачих репрезентација за главни турнир сезоне и због тога не треба преувеличавати њен значај. На пример, 2000. је наша репрезентација била четврта у Светској лиги, у такмичењу је победила Бразил с 3:0, а кад се играло за треће место изгубила је од њега с истим резултатом. А те године је постала олимпионик. Још драстичнији пример је из 2011. Србија је била тек девета у Светској лиги, а прва на Европском првенству! И нешто свежије: прошле године је ова репрезентација бриљирала до финала, где је поражена од Француске, која се тада из Друге лиге пробила у светски врх.

У Гран прију, који је за одбојкашице оно што је Светска лига за одбојкаше, наше се нису квалификовале на завршни турнир (по пласману јесу, али су морале да га уступе домаћину Тајланду). А оне с највећим жељама одлазе на Олимпијске игре.

Прво место у Кракову је, без икакве сумње, подвиг. С правом су играчи указали да није било лако да се после два неуспешна турнира дигну из пепела. Успех је тим већи што је остварен без главног освајача поена Атанасијевића, који због повреде није био на финалном турниру, а тамо је та судбина задесила и Никића.

Треба да се има на уму да заиста сви учесници имају велики подстрек да играју најбоље што могу, без обзира колико су спремни и појединачно и као екипа. То су велике новчане награде (победнику у Кракову следује милион долара, па појединачне награде). Дакле, за прво место мора да се пролије много зноја.

Ипак, овај истински успех не сме да нас занесе, да нас завара. Њиме смо били опијени и прошле године, па су уследила два болна турнира, а много важнија. Одлично је што су ову сезону наши одбојкаши завршили победоносно и то им, што и сами кажу, улива ново самопоуздање. Али, то не значи да поново имамо тим који је велесила у одбојци.

Девета медаља у Светској лиги

Учинак наше репрезентације у Светској лиги је следећи:

1997. седма

1998. шеста

1999. искључена

2000. четврта

2001. четврта

2002. трећа

2003. друга

2004. трећа

2005. друга

2006. пета

2007. девета

2008. друга

2009. друга

2010. трећа

2011. девета

2012. девета

2013. осма

2014. седма

2015. друга

2016. прва

Русија, па Србија 3:0 против Бразила

Бразилски одбојкаши само два пута нису освојили ниједан сет у финалу Светске лиге. Први пут 2013. против Русије у Мар дел Плати, и сада против Србије. Иначе, пре финала у Кракову Бразилци су последњи пут изгубили с 3:0 у овом такмичењу 2014. у квалификацијама од Пољске и Ирана.