Дупло дно

Одговор професора Беговића „Ковачи лажног (поимања) новца” („Политика”, 11. јул) и начин на који је био структуиран био је, нажалост, више него предвидив. Уобичајена матрица којом се неолиберално-банкарска догма представља као једина постојећа и апсолутна истина ослања се на неколико стубова. Први је сакривање простих чињеница у што компликованију терминологију и релативне конструкције да би се што већи број људи одвратио или онемогућио у суштинском разумевању дебате о природи економског система у којем живимо. Све се може објаснити једноставним и јасним речником, али се то просто не жели. Даље, класична фридмановска „чикашка” либерална школа економије, чији је циљ пасивизирање државе и њених закона у односу на тржиште и приватизацију свега могућег, камуфлира се у експертизу тј. „науку”. Тако се једно par excellance идеолошко питање о уређењу друштвених односа лукаво сакрива као пука научна истина из природних наука јер се, наравно, зна да математика не може бити под утицајем нечијих идеја. То што мањина експлоатише већину јесте онда само израз друштвеног дарвинизма тј. процеса еволуције, у који се, по том учењу, не треба мешати. У данашњем свету, 62 п­ој­ед­инца ­по­се­дују ис­то ­онолик­о­ к­ол­ико и пола чов­еча­нства, некада је можда било и горе од тога. Такве неправде су се некада оправдаване религијом, касније идеологијом, али је изгледа најефикасније када се то брани експертима, тј „научницима”, упрегнутим да одбране статус кво. Свако ко такав поредак доведе у питање, није више јеретик или човек с опасним уверењима, већ најобичнија незналица. Интерес иза идеологије, идеологију иза „науке”. Дупло дно.

Поврх свега, одговор проф. Беговића обилује заменама теза и јефтиним подучавањима о којима не бих расправљао, јер ово не сме бити расправа с личном нотом и ad hominem аргументима, којих је, нажалост, наш јавни простор препун. Није тема расправе да ли проф. Беговић разуме тему банкарства и његове улоге; поуздано је то да је професор врстан правник и економиста. Мени је само јако жао што он не жели или не може да своје знање искористи у општу корист, већ то чини искључиво ради одбране оних којима помоћ није потребна, а за унижавање обесправљених грађана који су тако тешко погођени незаконитим понашањем наших банака и НБС. Не бих то истицао да не морам, али чињеница је да је уважени професор члан управног одбора једне наше велике банке, што га апсолутно дисквалификује као објективног саговорника. Уколико због такве околности по нашем закону професор Беговић не би могао бити нпр. вештак у банкарским споровима, онда је фер рећи да не би требало да сакрива интересе банке за коју ради иза лажно непристрасних расправа. Онда то нису прилози за дебату, већ пуки пропагандни памфлети.

Посебно смета то што Борис Беговић, као професор Правног факултета, наставља с одбраном незаконитог пословања банака с кредитима у швајцарским францима, и то тако што цитира пресуду основног суда коју је апелациони суд укинуо и прогласио незаконитом. Ту више нема говора о академској расправи, већ само о сукобу интереса и једној врсти завере против грађана од којих су многи због немогућности отплате кредита одузели себи живот или тешко оболели. За њих професор Беговић каже да их разуме јер „људи се само труде да максимизују сопствено благостање”. Ароганција и несаосећајност нису забрањени, наравно, али се овде ради о злоупотреби академског статуса у одбрани незакоња, а у циљу максимизирања личног благостања.

Што се тиче оних тачака расправе о којима сам први пут писао, ни ту не бих желео да останем дужан, ни читаоцима ни професору Беговићу. Иако је превише питања покренуто (стварање новца, правна природа новца, однос готовине и виртуелног новца), прва „расправна тема” била је та да ли банке „праве новац” издавањем кредита и да ли је новац у ствари само признаница о дугу. После званичног извештаја Централне банке Енглеске из 2014, не постоји никакав простор за даљу расправу да ли банке стварају новац пуком књиговодственом операцијом (кликтањем миша) увећаним каснијом мултипликацијом. Проблем с тим процесом је што банкама даје државну привилегију стварања новца кроз чисто приватни интерес. Уз перманентан процес смањивања готовине у оптицају, банке тиме стичу све већу власт над дугом грађана и над сувереним дугом; све то без контроле демократских институција кроз јефтини мит о независности централних банака. Само власт може ограничити власт, а у овом случају те власти нема. Живимо у систему који ће некада у будућности бити оцењен као дубоко примитиван и неправедан, где је једна мањина присвојила право стварања и контроле новца и тиме инструментализовала државе и дискредитовала демократију као облик владавине. Тренутни раст популизма у свету управо је протест против немоћи политичара наспрам економског модела у којем живимо. Није узалуд Хенри Форд изјавио 1922. године да је „добро што људи не разумеју банкарски и монетарни систем, јер да га којим случајем разумеју, избила би револуција пре јутра”.

Центар за нову политику