Duplo dno

Odgovor profesora Begovića „Kovači lažnog (poimanja) novca” („Politika”, 11. jul) i način na koji je bio struktuiran bio je, nažalost, više nego predvidiv. Uobičajena matrica kojom se neoliberalno-bankarska dogma predstavlja kao jedina postojeća i apsolutna istina oslanja se na nekoliko stubova. Prvi je sakrivanje prostih činjenica u što komplikovaniju terminologiju i relativne konstrukcije da bi se što veći broj ljudi odvratio ili onemogućio u suštinskom razumevanju debate o prirodi ekonomskog sistema u kojem živimo. Sve se može objasniti jednostavnim i jasnim rečnikom, ali se to prosto ne želi. Dalje, klasična fridmanovska „čikaška” liberalna škola ekonomije, čiji je cilj pasiviziranje države i njenih zakona u odnosu na tržište i privatizaciju svega mogućeg, kamuflira se u ekspertizu tj. „nauku”. Tako se jedno par excellance ideološko pitanje o uređenju društvenih odnosa lukavo sakriva kao puka naučna istina iz prirodnih nauka jer se, naravno, zna da matematika ne može biti pod uticajem nečijih ideja. To što manjina eksploatiše većinu jeste onda samo izraz društvenog darvinizma tj. procesa evolucije, u koji se, po tom učenju, ne treba mešati. U današnjem svetu, 62 p­oj­ed­inca ­po­se­duju is­to ­onolik­o­ k­ol­iko i pola čov­eča­nstva, nekada je možda bilo i gore od toga. Takve nepravde su se nekada opravdavane religijom, kasnije ideologijom, ali je izgleda najefikasnije kada se to brani ekspertima, tj „naučnicima”, upregnutim da odbrane status kvo. Svako ko takav poredak dovede u pitanje, nije više jeretik ili čovek s opasnim uverenjima, već najobičnija neznalica. Interes iza ideologije, ideologiju iza „nauke”. Duplo dno.

Povrh svega, odgovor prof. Begovića obiluje zamenama teza i jeftinim podučavanjima o kojima ne bih raspravljao, jer ovo ne sme biti rasprava s ličnom notom i ad hominem argumentima, kojih je, nažalost, naš javni prostor prepun. Nije tema rasprave da li prof. Begović razume temu bankarstva i njegove uloge; pouzdano je to da je profesor vrstan pravnik i ekonomista. Meni je samo jako žao što on ne želi ili ne može da svoje znanje iskoristi u opštu korist, već to čini isključivo radi odbrane onih kojima pomoć nije potrebna, a za unižavanje obespravljenih građana koji su tako teško pogođeni nezakonitim ponašanjem naših banaka i NBS. Ne bih to isticao da ne moram, ali činjenica je da je uvaženi profesor član upravnog odbora jedne naše velike banke, što ga apsolutno diskvalifikuje kao objektivnog sagovornika. Ukoliko zbog takve okolnosti po našem zakonu profesor Begović ne bi mogao biti npr. veštak u bankarskim sporovima, onda je fer reći da ne bi trebalo da sakriva interese banke za koju radi iza lažno nepristrasnih rasprava. Onda to nisu prilozi za debatu, već puki propagandni pamfleti.

Posebno smeta to što Boris Begović, kao profesor Pravnog fakulteta, nastavlja s odbranom nezakonitog poslovanja banaka s kreditima u švajcarskim francima, i to tako što citira presudu osnovnog suda koju je apelacioni sud ukinuo i proglasio nezakonitom. Tu više nema govora o akademskoj raspravi, već samo o sukobu interesa i jednoj vrsti zavere protiv građana od kojih su mnogi zbog nemogućnosti otplate kredita oduzeli sebi život ili teško oboleli. Za njih profesor Begović kaže da ih razume jer „ljudi se samo trude da maksimizuju sopstveno blagostanje”. Arogancija i nesaosećajnost nisu zabranjeni, naravno, ali se ovde radi o zloupotrebi akademskog statusa u odbrani nezakonja, a u cilju maksimiziranja ličnog blagostanja.

Što se tiče onih tačaka rasprave o kojima sam prvi put pisao, ni tu ne bih želeo da ostanem dužan, ni čitaocima ni profesoru Begoviću. Iako je previše pitanja pokrenuto (stvaranje novca, pravna priroda novca, odnos gotovine i virtuelnog novca), prva „raspravna tema” bila je ta da li banke „prave novac” izdavanjem kredita i da li je novac u stvari samo priznanica o dugu. Posle zvaničnog izveštaja Centralne banke Engleske iz 2014, ne postoji nikakav prostor za dalju raspravu da li banke stvaraju novac pukom knjigovodstvenom operacijom (kliktanjem miša) uvećanim kasnijom multiplikacijom. Problem s tim procesom je što bankama daje državnu privilegiju stvaranja novca kroz čisto privatni interes. Uz permanentan proces smanjivanja gotovine u opticaju, banke time stiču sve veću vlast nad dugom građana i nad suverenim dugom; sve to bez kontrole demokratskih institucija kroz jeftini mit o nezavisnosti centralnih banaka. Samo vlast može ograničiti vlast, a u ovom slučaju te vlasti nema. Živimo u sistemu koji će nekada u budućnosti biti ocenjen kao duboko primitivan i nepravedan, gde je jedna manjina prisvojila pravo stvaranja i kontrole novca i time instrumentalizovala države i diskreditovala demokratiju kao oblik vladavine. Trenutni rast populizma u svetu upravo je protest protiv nemoći političara naspram ekonomskog modela u kojem živimo. Nije uzalud Henri Ford izjavio 1922. godine da je „dobro što ljudi ne razumeju bankarski i monetarni sistem, jer da ga kojim slučajem razumeju, izbila bi revolucija pre jutra”.

Centar za novu politiku