Др

Не памтим кад је неко о себи изрекао толико лепих речи и похвала као моји саполемичари Слободан Антонић („ми, непоткупљиви”) и Миша Ђурковић (моји аргументи, каже, зависе „од знања, рада, морала и одговорности према држави”). Та врста осетљивости према себи није страшна; то код мушкараца почне још у пубертету и траје цео живот. Проблем је, међутим, кад се тој врсти самотетошења препуштају на јавном месту (у јавном простору). То већ изгледа манијакално колико и искакање из жбуња и ширења мантила, чиме наши научници не показују своје знање и поштење, већ нешто друго.

Јавно нудећи на увид габарите свог знања и морала, др Ђурковић заговара да би политичке ствари код нас требало да анализирају само научници. Они, према др Ђурковићу, не само да за то поседују неопходна знања, која остали смртници немају, већ само они имају и морални капацитет да се тиме баве непристрасно, објективно и критички. За ову настрану тврдњу др Ђурковић има научно објашњење: „Припадамо слоју научника које (за разлику од новинара; прим. аут.) још увек плаћа држава за научна истраживања и стога имамо повлашћени положај независности коју нам гарантују Устав и закони ове државе”. Што ће рећи да је не само стручност др Ђурковића уставна категорија него је то и његов морал. Пресмешно: опет се појавио неки лик који се представља као др Ђурковић.

На страну што су о стручном и моралном слому хуманистичких наука као слуга корпоративне и политичке моћи у последње три деценије написани томови, др Ђурковић то очигледно није стигао да прочита. Ваљда зато што је, како каже, морао да докторира, научи неколико језика, објави неке књиге, што му је, признаје, пало „прилично тешко”.

Од толиких обавеза и, како каже, „научног бављења обојеним револуцијама” др Ђурковић није научио ни основне ствари, као што је разлика између државне и страначке политике. Па каже како он „сасвим засновано” зна да је „паткица Соросева или Рокфелерова”, зна да то „подразумева или резање Вучићеве моћи или његову смену”, али би, каже, да он „остане(м) неутралан у партијском сукобу између ове две стране”.

Тада би било лепо да нам открије који је још научни ауторитет осим њега стао иза тога како су обојене револуције уствари међустраначки обрачуни. Којој српској странци припадају Сорос и Рокфелер? Који научни ауторитет осим др Ђурковића тврди да обојене револуције разарају владајуће странке, а не државе? Не постоји! Уместо тога, већина озбиљних теоретичара сагласна је да су обојене револуције заправо спољне агресије на државе, да је агресор у првим фазама револуција скривен иза унутрашњих чинилаца и да развојем ситуације открива своје присуство, кад се обојене револуције претварају у класичне оружане агресије.

Дакле, бављење обојеним револуцијама, на којој год страни њих били, није страначка, већ државна политика. Зар је то тако тешко научити? Страначка политика је нешто сасвим друго.

Ако је јасно да су паткица, Сорос и Рокфелер напад на српску државу и тек успут на Вучића, зашто би др Ђурковић – признајући да га држава плаћа и декларишући јој своју оданост – напад на ту државу прогласио страначком чарком, нечим у шта његово знање и поштење не залазе? Зато што се, дајући „научни” и морални алиби свом часном неучествовању, препоручује свим странама у сукобу. А онда, омаловажавајући све који верују да је битка за државу и њихова, типује на своју пројекцију будућег победника. Али не ваља се секирати: тако је то са буџетском левичарском интелигенцијом; уосталом, није ли се и сама паткица огребала о српски буџет.

Али др Ђурковић и за то има научно објашњење. Није ли, каже, Вучић, као и сви после 2000. године, на власт дошао уз америчку подршку, па самим тим зашто би неко од нас коме се та чињеница не допада стављао свој кредибилитет на пањ, борећи се против обојене револуције? Тачно, само зар нису уз подршку САД на власт дошли и Орбан и Додик; нису ли се западне силе сагласиле и са доласком Путина? Да ли то одмах значи да су те земље на проамеричком курсу? Али Додик, Орбан и Путин су далеко. Критеријуми др Ђурковића код куће су много виши: подржаће, дакле, оног кога не подрже Американци. Што ће рећи: бориће се др Ђурковић за слободу, али да прво победи слобода.

Наравно, чак и др Ђурковић зна да паткица није никаква страначка политика и да је њом нападнут последњи остатак самосталности српске државе, који се данас огледа у живим односима са Русијом. Зна, али док његов карактер тријумфује над његовим знањем, може му се и да не зна. Зато немам ништа против да др Ђурковић настави да угађа својим карактерним слабостима, само, за име Бога, нека престане да искаче из жбуња. Нисам импресиониран, иако ганут његовом жељом да свој унутрашњи спор јавно разрешава као сукоб моралног принципа. Али тиме још увек није постао лик из античке драме; остао је лик из Нушића. Др!

Главни уредник портала „Нови Стандард”