"НАТО-држава" и нелагода именовања

Nomen est omen. Можда име, ипак, није баш све, али свакако много говори. Тако је и са појмом "НАТО-државе". Чим се тај појам појавио, изазвао је у јавности противречне реaкције. То се могло и очекивати, јер од језика се не очекује увек само да открива него и да прикрива суштину ствари.
Примера ради, Даглас Ерхарт, командант Кфорове мултинационалне бригаде, изјавиће да НАТО нема намеру да формира на Косову државу, јер је овде у мировној мисији. А затим, Кармен Ромеро, портпарол НАТО, да НАТО има мандат УН да осигура безбедност и мирне услове како би се политички процес на Косову довео до краја и да не ради ништа скривено од Београда, са којим, иначе, жели што боље односе и сарадњу. На први поглед делује охрабрујуће. Посебно ако би то значило да је постигнута сагласност о непримењивости Ахтисаријевог плана.

Међутим, шта значи довођење овог политичког процеса до краја? Другим речима, да ли је окончавање преговора о статусу Косова још увек везано за примену Ахтисаријевог плана? Ово питање је важно, јер од одговора на њега зависи могућност, или немогућност стварног и одрживог компромиса у новом преговарачком процесу. То нас, уједно, враћа и основном проблему у вези са формирањем "НАТО-државе" на Косову.

У тренутку када је одбачен Ахтисаријев план и када је донета одлука о новим преговорима, поставило се питање како им обезбедити нормалан ток? Но, већ на самом почетку, искрсла је препрека јер су званичници САД и НАТО и даље инсистирали на Ахтисаријевом предлогу. То не значи ништа друго до ометање будућих преговора. Како превазићи ту препреку?

Да би се одговорило на то питање, потребно је претходно одговорити на једно друго – зашто је за САД и НАТО важније стварање тобож независне државе Косово од нарушавања међународног поретка? Јасно је да је одговор неодвојив од реалполитичких интереса САД и НАТО, независно од интереса Србије и косовских Албанаца. У том светлу, пројектована, наводно независна држава Косово показује се као специфична државна творевина која је потпуно под контролом НАТО. Да то није без основа показује анализа Ахтисаријевог плана, и то не само Анекс XI, него и анекси VIII и IX, као и Општи принципи.

Наиме, анализом Ахтисаријевог предлога може се извести недвосмислен закључак да је њиме пројектована неравнотежа између безбедносно-војних надлежности НАТО и цивилних надлежности ЕУ, и то у корист војних надлежности НАТО. НАТО планира да остане на Косову на неодређено време, нема намеру да било коме препусти надлежности у сфери безбедности, нити дозвољава стварање било какве конкурентске војно-безбедносне организације на територији Косова и Метохије. Када је реч о односу косовских институција према НАТО, оне су, подразумева се, у потпуно подређеном положају.

Примера ради, број припадника косовских снага ограничен је на 2.500 људи сталног и 800 људи резервног састава, и то само са лаким наоружањем. На другој страни, НАТО би могао да располаже бројем и саставом војника, као и врстом наоружања како сам процени да му је потребно. Поврх свега, имаће овлашћења да контролише чак и владину организацију за цивилну контролу косовских безбедносних снага, коју ће иначе сам формирати (Основни принципи). Ако се узму у обзир и друга овлашћења из члана 2. Анекса XI, мало је рећи да се ради о томе да би НАТО успоставио државу у држави, него пре да би се радило о привидној држави Косово на НАТО територији.

Пошто се у безбедносно-војном погледу сва ограничења Ахтисаријевог плана изричито односе на Косово, док НАТО ни изричито ни неизричито није ограничен ничим, логично је закључити да НАТО превасходно обезбеђује територију за себе, а не за косовске Албанце. Ако би се и даље инсистирало на Ахтисаријевом папиру, била би то кључна препрека нормалном преговарачком процесу. Кључ за његову деблокаду могло би представљати стварно одустајање САД и НАТО од Ахтисаријевог плана, односно од стварања привидно независне државе Косово и охрабрење Приштине да у преговорима заиста тражи компромис без унапред утврђеног решења и рокова. У супротном, сама идеја преговора изгубила би смисао и показало би се како се преко тобожње независности Косова легализује запоседање дела територије државе Србије које је започело још 1999. године. У том случају, сасвим цинично деловала би уверавања да је НАТО гарант преговарачког процеса, јер би, у ствари, с