"NATO-država" i nelagoda imenovanja

Nomen est omen. Možda ime, ipak, nije baš sve, ali svakako mnogo govori. Tako je i sa pojmom "NATO-države". Čim se taj pojam pojavio, izazvao je u javnosti protivrečne reakcije. To se moglo i očekivati, jer od jezika se ne očekuje uvek samo da otkriva nego i da prikriva suštinu stvari.
Primera radi, Daglas Erhart, komandant Kforove multinacionalne brigade, izjaviće da NATO nema nameru da formira na Kosovu državu, jer je ovde u mirovnoj misiji. A zatim, Karmen Romero, portparol NATO, da NATO ima mandat UN da osigura bezbednost i mirne uslove kako bi se politički proces na Kosovu doveo do kraja i da ne radi ništa skriveno od Beograda, sa kojim, inače, želi što bolje odnose i saradnju. Na prvi pogled deluje ohrabrujuće. Posebno ako bi to značilo da je postignuta saglasnost o neprimenjivosti Ahtisarijevog plana.

Međutim, šta znači dovođenje ovog političkog procesa do kraja? Drugim rečima, da li je okončavanje pregovora o statusu Kosova još uvek vezano za primenu Ahtisarijevog plana? Ovo pitanje je važno, jer od odgovora na njega zavisi mogućnost, ili nemogućnost stvarnog i održivog kompromisa u novom pregovaračkom procesu. To nas, ujedno, vraća i osnovnom problemu u vezi sa formiranjem "NATO-države" na Kosovu.

U trenutku kada je odbačen Ahtisarijev plan i kada je doneta odluka o novim pregovorima, postavilo se pitanje kako im obezbediti normalan tok? No, već na samom početku, iskrsla je prepreka jer su zvaničnici SAD i NATO i dalje insistirali na Ahtisarijevom predlogu. To ne znači ništa drugo do ometanje budućih pregovora. Kako prevazići tu prepreku?

Da bi se odgovorilo na to pitanje, potrebno je prethodno odgovoriti na jedno drugo – zašto je za SAD i NATO važnije stvaranje tobož nezavisne države Kosovo od narušavanja međunarodnog poretka? Jasno je da je odgovor neodvojiv od realpolitičkih interesa SAD i NATO, nezavisno od interesa Srbije i kosovskih Albanaca. U tom svetlu, projektovana, navodno nezavisna država Kosovo pokazuje se kao specifična državna tvorevina koja je potpuno pod kontrolom NATO. Da to nije bez osnova pokazuje analiza Ahtisarijevog plana, i to ne samo Aneks XI, nego i aneksi VIII i IX, kao i Opšti principi.

Naime, analizom Ahtisarijevog predloga može se izvesti nedvosmislen zaključak da je njime projektovana neravnoteža između bezbednosno-vojnih nadležnosti NATO i civilnih nadležnosti EU, i to u korist vojnih nadležnosti NATO. NATO planira da ostane na Kosovu na neodređeno vreme, nema nameru da bilo kome prepusti nadležnosti u sferi bezbednosti, niti dozvoljava stvaranje bilo kakve konkurentske vojno-bezbednosne organizacije na teritoriji Kosova i Metohije. Kada je reč o odnosu kosovskih institucija prema NATO, one su, podrazumeva se, u potpuno podređenom položaju.

Primera radi, broj pripadnika kosovskih snaga ograničen je na 2.500 ljudi stalnog i 800 ljudi rezervnog sastava, i to samo sa lakim naoružanjem. Na drugoj strani, NATO bi mogao da raspolaže brojem i sastavom vojnika, kao i vrstom naoružanja kako sam proceni da mu je potrebno. Povrh svega, imaće ovlašćenja da kontroliše čak i vladinu organizaciju za civilnu kontrolu kosovskih bezbednosnih snaga, koju će inače sam formirati (Osnovni principi). Ako se uzmu u obzir i druga ovlašćenja iz člana 2. Aneksa XI, malo je reći da se radi o tome da bi NATO uspostavio državu u državi, nego pre da bi se radilo o prividnoj državi Kosovo na NATO teritoriji.

Pošto se u bezbednosno-vojnom pogledu sva ograničenja Ahtisarijevog plana izričito odnose na Kosovo, dok NATO ni izričito ni neizričito nije ograničen ničim, logično je zaključiti da NATO prevashodno obezbeđuje teritoriju za sebe, a ne za kosovske Albance. Ako bi se i dalje insistiralo na Ahtisarijevom papiru, bila bi to ključna prepreka normalnom pregovaračkom procesu. Ključ za njegovu deblokadu moglo bi predstavljati stvarno odustajanje SAD i NATO od Ahtisarijevog plana, odnosno od stvaranja prividno nezavisne države Kosovo i ohrabrenje Prištine da u pregovorima zaista traži kompromis bez unapred utvrđenog rešenja i rokova. U suprotnom, sama ideja pregovora izgubila bi smisao i pokazalo bi se kako se preko tobožnje nezavisnosti Kosova legalizuje zaposedanje dela teritorije države Srbije koje je započelo još 1999. godine. U tom slučaju, sasvim cinično delovala bi uveravanja da je NATO garant pregovaračkog procesa, jer bi, u stvari, s