Лекари супружници путују у Рио

У медицини их добро знају. И у спорту. Држе предавања будућим лекарима, ту су да помогну пацијентима, волонтирају у Црвеном крсту Србије, велики су фанови Црвене звезде, а број спортиста који су од њих потражили савет више не бележе. Али, мали број људи зна да су др Драган Радовановић и др Сања Мазић брачни пар, који никада не одустаје од своје мисије: ширење знања о медицини и важности утицаја спортских активности на здравље. Брига о здрављу спортиста их такође веже. Како су лекари део спортских тимова у којима имају веома важну улогу, без њихове помоћи наши спортисти неће моћи ни на Олимпијским играма које ускоро почињу у Бразилу. Драган већ полако пакује кофере да би био уз кошаркашку репрезентацију Србије, а Сања планира да са породицом нашег пливача Велимира Веље Стјепановића бодри овог спортисту.

Драган је један од омиљених професора на Медицинском факултету у Београду, а уједно је и председник Црвеног крста Србије, председник Здравствене комисије Олимпијског комитета и Кошаркашког савеза Србије, лекар кошаркашке репрезентације наше земље, и хирург у Клиничко-болничком центру „Др Драгиша Мишовић”, док је супруга Сања шеф Катедре за медицину спорта Медицинског факултета и професор медицинске физиологије, председник здравствене комисије ЖКК Црвена звезда,  а води домаће и иностране научне и едукативне пројекте за унапређење ових области. Њу, међу студентима, бије глас да је мање строга па се радују кад код ње полажу испит, док за Драгана важи правило да нема шансе да неког „пусти” уколико није максимално савладао градиво из хирургије.

Многи се питају како све обавезе успевају да ускладе, а да при том имају довољно времена једно за друго и складан брак. Као из топа одговарају да све може да се постигне уз разумевање, поштовање и љубав.

– На време смо завршили усавршавања, специјализације и напредовања на факултету и онда смо могли да се посветимо другим стварима. Знање може све. Захваљујући њему, може да се направи добар статус и могућност да се раде различите корисне ствари које вас испуњавају. Обоје смо штребери и у свему што радимо увек идемо корак даље. Имамо доста волонтерских функција и мало слободног времена, али се трудимо да га проведемо квалитетно. Код нас се спортска медицина раније поистовећивала са лекаром који седи на клупи. Када је Сања кренула тиме да се бави, сви су јој говорили: „Ма шта ћеш ти тамо”. Подржавао сам је и рекао да не треба да одустане од спортске медицине и области физиологије напора којом се бави. Никад у животу ништа нисам радио због функција, већ сам увек хтео да се бавим оним за шта сам сматрао да је корисно за грађане, а што је у складу са мојим моралним и етичким критеријумима, као и професионалним обавезама – сматра др Радовановић, који је у својој болници први урадио операцију надбубрежне жлезде, јетре и слезине уз помоћ лапароскопије, као и 50 лапароскопских захвата на дебелом цреву.

Док је њему спорт љубав, Сањи је професија. Стално је у борби да објасни да се спортска медицина не бави само лечењем повређених спортиста, већ унапређењем здравља и дозирањем физичке активности као терапијског средства. Већ 16 година је члан у европском борду за спасиоце на води као представник наше земље.

На питање како су се упознали, обоје одговарају осмехом. Почетком деведесетих година прошлог века први пут су се видели на свадби код једне другарице, а почели су да живе заједно 1996. Сусрет неколико година после првог виђања сматрају чудним. И судбоносним.

– Мој тата је имао један здравствени проблем, због којег сам га одвела у болницу, а Драган је био лекар који га је лечио. После тога смо почели да се забављамо. А иначе је мој тата, такође лекар, био директор Драгану у „Мишовићу”. Виђали смо се и у Црвеном крсту, где смо обоје волонтери. Признајем да сам се радовала сваки пут када је дошао на неко предавање – истиче Сања.

– Један од најчешћих разлога за несугласице у нашем браку је кад неко заборави да купи „Политику”. Ако смо викендом на плацу, а немамо новине, обавезно се неко од нас враћа у Београд да би купио наш омиљени лист – открива Сања и додаје да није битно ко је глава у кући. Најважније је бити срећан. Уз праву особу поред себе.