Немачка: економски лидер израста у политичког

Стижу нам ових дана вести из Немачке, као још једне у низу европских земаља која није одолела терористичким нападима. Из немачких безбедносних служби у више наврата претходних година долазиле су информације о превентивним и успешним акцијама које су угушиле терористичко деловање на њиховој територији. Без дилеме Немачка се доживљава као једна од држава лидера западног света коју терористи виде као извор својих проблема и мету својих удара. Тиме се изнова намеће питање одрживости па и релевантности традиционално уздржане спољне и безбедносне политике Немачке.

У последњем броју угледног часописа за међународне односе ,,Форин аферс” министар спољних послова Немачке Франк Валтер-Штајнмајер објавио је текст под насловом ,,Немачка нова глобална улога – Берлин убрзава”. Овај есеј представља кратак пресек онога што је тек ступајући на нову-стару дужност иницирао почетком 2014. године: пројекат рефлексије о спољној политици Немачке и њеној будућој улози у светским пословима. У пројекат су укључени добро познати истраживачки кругови, академија и грађанско друштво, као и грађани који могу да допринесу тој расправи. Пројекат је заснован на основној идеји о којој, чини се, постоји широка сагласност међу немачком политичком и друштвеном елитом – да се налазимо у периоду значајних међународних и регионалних промена које пред њихову земљу постављају нове и тешке изазове, али да су постојећи циљеви, инструменти и стратегије њима недорасли и да ,,понављање познатих и проверених мантри неће бити довољно”.

Штајнмајеров есеј за оне које прате спољну политику Немачке данас не представља велико изненађење. Он је потврда онога што су у својим координираним и готово режираним говорима на отварању 50. минхенске безбедносне конференције заједнички истакли Јоаким Гаук, председник Немачке, поменути Штајнмајер и Урсула фон дер Лајен, министарка одбране: да Немачка мора преузети више одговорности у циљу одржања и обликовања међународног система у којем види извор свог досадашњег, али и будућег успеха (заснован на ЕУ, НАТО и УН), да мора бити спремна да гарантује безбедност коју су други деценијама обезбеђивали, уз значајнији допринос спречавању и управљању кризама, не само у ЕУ суседству, већ и глобално. Иако се у овим говорима, битнијим документима, као и у самој дебати ретко преко мере истиче војно ангажовање, нема сумње да се већина слаже да би такав след међународних догађаја и претњи који би довео до убрзања немачке политичке машинерије, подразумевао и ослањање на војну силу.

Ови наступи изазвали су својевремено велику пажњу светских медија, као и државника. Неки од њих су ову промену прихватили као олакшање, а други као разлог за забринутост. Ни данас ситуација није другачија, бар што се тиче пажње и постављања питања. А попут многих других процеса у међународним односима, моменат изненађења све више изостаје.

Немачки лидери притом инсистирају да, у суштини, основни принципи и вредности на којима се темељи немачка спољна политика остају непромењени. Али да се, као последица промена контекста у којима они делују, морају наћи нови путеви и инструменти којима се ти циљеви остварују, а вредности чувају и штите. То су циљеви ,,стабилног, на праву заснованог међународног поретка у којем су фундаментални принципи владавине права, демократије и људских права поштовани”. Дакле, то је либерални поредак који је у срцу процеса глобализације у којем се Немачка врло добро снашла и од којег има вишеструку корист, пре свега у виду раста своје привреде. Зато и не делује превише изненађујуће чињеница да се већ неко време, када се такав поредак налази у све учесталијим и непредвидивим кризама, појачавају притисци, споља и изнутра, за снажнијим доприносом, па и водећом улогом Немачке.

У одсуству јасног спољнополитичког стратешког опредељења, политички лидери Немачке су прилично затечени том новом улогом коју играју у различитим кризама, а која им је готово натурена услед очигледног неуспеха постојећих мултилатералних и европских политика, као и све чешћег одсуства снажније реакције и вођства из традиционалних европских центара.

Ова позиција је проблематична, у најмању руку, услед увек оптерећујућег питања унутрашњег и спољног легитимитета таквог делања Немачке, које је дубоко идентитетског карактера и стога врло осетљиво и проблематично. Проблематично је и због одсуства неког значајнијег немачког искуства и јаснијих политика који би послужили као ослонац и указали на правац кретања таквог вођства. Делује да држава с јаком економијом, најјачом у ширем окружењу, готово природно преузима улогу која јој је унапред предодређена. Економски лидер израста у политичког. Одсуство унутрашње спремности за ту нову улогу симболички је исказана у говору државног министра за Европу при Министарству спољних послова Михаела Рота у Институту за европске политике, у којем је истакао да „као највећа држава чланица ЕУ, Немачка треба да води главну улогу, без обзира да ли се то нама свиђа или не”.

Професор спољне политике, Технолошки институт Универзитета из Монтереја, Мексико Сити