Nemačka: ekonomski lider izrasta u političkog

Stižu nam ovih dana vesti iz Nemačke, kao još jedne u nizu evropskih zemalja koja nije odolela terorističkim napadima. Iz nemačkih bezbednosnih službi u više navrata prethodnih godina dolazile su informacije o preventivnim i uspešnim akcijama koje su ugušile terorističko delovanje na njihovoj teritoriji. Bez dileme Nemačka se doživljava kao jedna od država lidera zapadnog sveta koju teroristi vide kao izvor svojih problema i metu svojih udara. Time se iznova nameće pitanje održivosti pa i relevantnosti tradicionalno uzdržane spoljne i bezbednosne politike Nemačke.

U poslednjem broju uglednog časopisa za međunarodne odnose ,,Forin afers” ministar spoljnih poslova Nemačke Frank Valter-Štajnmajer objavio je tekst pod naslovom ,,Nemačka nova globalna uloga – Berlin ubrzava”. Ovaj esej predstavlja kratak presek onoga što je tek stupajući na novu-staru dužnost inicirao početkom 2014. godine: projekat refleksije o spoljnoj politici Nemačke i njenoj budućoj ulozi u svetskim poslovima. U projekat su uključeni dobro poznati istraživački krugovi, akademija i građansko društvo, kao i građani koji mogu da doprinesu toj raspravi. Projekat je zasnovan na osnovnoj ideji o kojoj, čini se, postoji široka saglasnost među nemačkom političkom i društvenom elitom – da se nalazimo u periodu značajnih međunarodnih i regionalnih promena koje pred njihovu zemlju postavljaju nove i teške izazove, ali da su postojeći ciljevi, instrumenti i strategije njima nedorasli i da ,,ponavljanje poznatih i proverenih mantri neće biti dovoljno”.

Štajnmajerov esej za one koje prate spoljnu politiku Nemačke danas ne predstavlja veliko iznenađenje. On je potvrda onoga što su u svojim koordiniranim i gotovo režiranim govorima na otvaranju 50. minhenske bezbednosne konferencije zajednički istakli Joakim Gauk, predsednik Nemačke, pomenuti Štajnmajer i Ursula fon der Lajen, ministarka odbrane: da Nemačka mora preuzeti više odgovornosti u cilju održanja i oblikovanja međunarodnog sistema u kojem vidi izvor svog dosadašnjeg, ali i budućeg uspeha (zasnovan na EU, NATO i UN), da mora biti spremna da garantuje bezbednost koju su drugi decenijama obezbeđivali, uz značajniji doprinos sprečavanju i upravljanju krizama, ne samo u EU susedstvu, već i globalno. Iako se u ovim govorima, bitnijim dokumentima, kao i u samoj debati retko preko mere ističe vojno angažovanje, nema sumnje da se većina slaže da bi takav sled međunarodnih događaja i pretnji koji bi doveo do ubrzanja nemačke političke mašinerije, podrazumevao i oslanjanje na vojnu silu.

Ovi nastupi izazvali su svojevremeno veliku pažnju svetskih medija, kao i državnika. Neki od njih su ovu promenu prihvatili kao olakšanje, a drugi kao razlog za zabrinutost. Ni danas situacija nije drugačija, bar što se tiče pažnje i postavljanja pitanja. A poput mnogih drugih procesa u međunarodnim odnosima, momenat iznenađenja sve više izostaje.

Nemački lideri pritom insistiraju da, u suštini, osnovni principi i vrednosti na kojima se temelji nemačka spoljna politika ostaju nepromenjeni. Ali da se, kao posledica promena konteksta u kojima oni deluju, moraju naći novi putevi i instrumenti kojima se ti ciljevi ostvaruju, a vrednosti čuvaju i štite. To su ciljevi ,,stabilnog, na pravu zasnovanog međunarodnog poretka u kojem su fundamentalni principi vladavine prava, demokratije i ljudskih prava poštovani”. Dakle, to je liberalni poredak koji je u srcu procesa globalizacije u kojem se Nemačka vrlo dobro snašla i od kojeg ima višestruku korist, pre svega u vidu rasta svoje privrede. Zato i ne deluje previše iznenađujuće činjenica da se već neko vreme, kada se takav poredak nalazi u sve učestalijim i nepredvidivim krizama, pojačavaju pritisci, spolja i iznutra, za snažnijim doprinosom, pa i vodećom ulogom Nemačke.

U odsustvu jasnog spoljnopolitičkog strateškog opredeljenja, politički lideri Nemačke su prilično zatečeni tom novom ulogom koju igraju u različitim krizama, a koja im je gotovo naturena usled očiglednog neuspeha postojećih multilateralnih i evropskih politika, kao i sve češćeg odsustva snažnije reakcije i vođstva iz tradicionalnih evropskih centara.

Ova pozicija je problematična, u najmanju ruku, usled uvek opterećujućeg pitanja unutrašnjeg i spoljnog legitimiteta takvog delanja Nemačke, koje je duboko identitetskog karaktera i stoga vrlo osetljivo i problematično. Problematično je i zbog odsustva nekog značajnijeg nemačkog iskustva i jasnijih politika koji bi poslužili kao oslonac i ukazali na pravac kretanja takvog vođstva. Deluje da država s jakom ekonomijom, najjačom u širem okruženju, gotovo prirodno preuzima ulogu koja joj je unapred predodređena. Ekonomski lider izrasta u političkog. Odsustvo unutrašnje spremnosti za tu novu ulogu simbolički je iskazana u govoru državnog ministra za Evropu pri Ministarstvu spoljnih poslova Mihaela Rota u Institutu za evropske politike, u kojem je istakao da „kao najveća država članica EU, Nemačka treba da vodi glavnu ulogu, bez obzira da li se to nama sviđa ili ne”.

Profesor spoljne politike, Tehnološki institut Univerziteta iz Montereja, Meksiko Siti