Фудбал изван телевизијске слике

ЗИДАН, ПОРТРЕТ
Експериментални филм под називом "Зидан, портрет 21. века", који су, користећи се документарним жанром, визуелни уметници Даглас Гордон (Douglas Gordon) и Филип Парено (Philippe Parreno) снимили током меча шпанске лиге, између Реал Мадрида и Вилареала, 23. априла 2005, и који је доживео изванредан успех на премијери на Канском фестивалу, а потом и у европским биоскопима, недавно је постао и део музејске колекције, као сегмент уметничке инсталације. Наиме, Гугенхајм музеј у Њујорку је овај рад недавно промовисао као једну од десет својих најзначајнијих и најскупљих аквизиција из прошле године, остварену уз финансијску помоћ Савета младих колекционара (Young Collectors Council), и фирме Адидас, што је произвело и низ контроверзи у медијима, као и у уметничким круговима.

Поводи за широку јавну полемику око тога рада су следећи: астрономска цена, која је за њега плаћена, док је копију тог филма на ДВД-у могуће добити за симболичну цену у било којој музејској продавници већ пола године, затим због садржаја који је јако популистичан, као и због тога што је он већ приказан на фестивалима, па и у биоскопима, тако да је ту заправо реч о аквизициja рада који је у неком облику већ видео ко год да га је то интересовало.

Али, по свему судећи, те контроверзе не угрожавају битно легитимитет дате аквизиције, и то из три разлога. Прво, тај филм је добио тако надахнуте хвалоспеве од критичара још на Канском фестивалу, да је у биоскопе пуштен као један од највише котираних радова тог типа у последњих пар деценија. Даље, током прошле године су и многе друге музејске институције у Америци и Европи, као на пример, њујоршка МОМА, кренуле са откупима сличних радова, аутора као што су Бил Вајола (Bill Viola), Метју Барни (Matthew Barney), Пјер Иги (Pierre Huyghe) и Виљем Кентриџ (William Kentridge) у том рангу цене (који превазилази годишње буџете наших културних институција), да то више не може бити питање цене појединачног рада, већ тржишта уопште.

Финално, рад који је купљен није сам тај филм, већ инсталација која се састоји од две паралелне пројекције, на површинама надљудских димензија, између којих посетилац пролази, а од њих је само једна заправо пројекција тог филма какав је пуштан у биоскопима, док друга њој насупрот ставља сиров, немонтирани снимак прве од седамнаест ту коришћених камера.

Заправо, цео процес осмишљавања, реализације и пласмана овог филма и инсталације су били богати контроверзама, и то таквим какве би засигурно довеле до пропасти било ког холивудског филма. Већ сама идеја да се таква икона савременог спорта као што је Зинедин Зидан (Zin