Поделише нас и радне акције

У већ дуго тињајућој, испрекиданој полемици о омладинским радним акцијама понавља се искључивост карактеристична за расправе између „четника” и „партизана”. Опасно је давати уопштену оцену о једном тако сложеном друштвеном феномену (градске и сеоске, словеначке и косовске бригаде), чак и у једној временској тачки, а камоли током више од две деценије. Убрзане промене југословенског друштва нужно су се одражавале и на саму природу радних акција, мотиве да се постане бригадир и атмосферу на раду.

Сигурно је да је, нарочито у првим послератним годинама, „добровољност” била донекле условна. Треба се сетити да је још почетком педесетих „буржујчићима” било тешко да постану, рецимо, студенти медицине ако се не „докажу” и да је бар до краја те деценије чак и ђаке при промени средине пратила чувена карактеристика, тј. извештај о њиховим морално-политичким особинама.

С друге стране, покрет извиђача обновљен је тек 1952, Феријални савез је основан нешто касније, а породично летовање, осим одласка у завичај, било је реткост. Радне акције су за многе представљале изазовну прилику за дружење и самодоказивање, утолико пре што су гимназије дуго биле дељене на мушке и женске. Акције су, осим изградње земље, имале мотивацијску, популистичку, пропагандну, а за сеоске средине и снажну еманципацијску улогу (филм „Прекобројна” са Миленом Дравић био је само благо улепшана стварност).

Према несумњиво субјективном доживљају старијих акцијаша, 1956. је била последња година када се јело лоше, а сатирало од посла. На неком, касније се испоставило узалудно копаном каналу крај Преспанског језера прсили смо се, намећући себи прековремени рад по подне и недељом. Певали смо руске песме, презирали нерадништво (обломовштину), заносили смо се стахановцима за које данас мало ко зна, а идеал нам је био да се жртвујемо за заједницу попут такође заборављеног Павла Корчагина. Тада добијена ударничка значка била ми је најтеже остварено признање у животу.

Наредне године, на изградњи београдског Сајмишта, било је већ мало друкчије. Бригада коју су махом чинили ђаци Пете, Четрнаесте и Класичне (касније Осме) гимназије организовала је вече шпанске поезије уз логорску ватру на Дан устанка Србије, 7. јула, а шест дана касније поновила је исту несмотреност, опредељујући се за црначку поезију на Дан устанка народа Црне Горе. Програм су припремили талентовани бригадири, између осталих Јован Ристић, каснији ТВ режисер, Слободанка Груден, шармантна градоначелница Београда, Михајло Тошић, директор у Радио Београду, надасве љупка петнаестогодишња већ тада „рођена” глумица Станислава Пешић и други, али се очекивало да се у те дане приреде пригодна, револуцијом надахнута посела. Оба пута сам, као командант бригаде, по пола ноћи провео на клупи заједничке трпезарије док су ме због „небудности” критиковали руководиоци Градског и Централног комитета Народне омладине.

За атмосферу тог времена илустративан је и захтев „другова из комитета” да се тренутно врати кући бригадирка која се после повечерја у кукурузима састајала са својим симпатијама. Праштања за „неморал” није било.

На изградњи пута до манастира Троноше, као технички референт („трасер”) бригаде медицинара, сваког дана сам имао обавезу да покажем грађевинарима шта је урађено. Широкогрудим мерењем процењивали смо да је норма испуњена са 172 или 222, уместо са 102 одсто. Још и тада ми је било нелагодно што су такве преваре одударале од прокламованих начела да су радне акције школе честитости. Но, сви смо били део те мале завере, новинари су је спремно преносили, а у ери „натчовечанских прегнућа” очекивало се да ударна бригада двоструко или троструко премаши норму. То је била још једна поука о разлици између надахњујуће теорије и прагматичне стварности.

Као и све друго, погрешно је посматрати радне акције ван одговарајућег друштвеног и историјског контекста.

Професор универзитета