Podeliše nas i radne akcije

U već dugo tinjajućoj, isprekidanoj polemici o omladinskim radnim akcijama ponavlja se isključivost karakteristična za rasprave između „četnika” i „partizana”. Opasno je davati uopštenu ocenu o jednom tako složenom društvenom fenomenu (gradske i seoske, slovenačke i kosovske brigade), čak i u jednoj vremenskoj tački, a kamoli tokom više od dve decenije. Ubrzane promene jugoslovenskog društva nužno su se odražavale i na samu prirodu radnih akcija, motive da se postane brigadir i atmosferu na radu.

Sigurno je da je, naročito u prvim posleratnim godinama, „dobrovoljnost” bila donekle uslovna. Treba se setiti da je još početkom pedesetih „buržujčićima” bilo teško da postanu, recimo, studenti medicine ako se ne „dokažu” i da je bar do kraja te decenije čak i đake pri promeni sredine pratila čuvena karakteristika, tj. izveštaj o njihovim moralno-političkim osobinama.

S druge strane, pokret izviđača obnovljen je tek 1952, Ferijalni savez je osnovan nešto kasnije, a porodično letovanje, osim odlaska u zavičaj, bilo je retkost. Radne akcije su za mnoge predstavljale izazovnu priliku za druženje i samodokazivanje, utoliko pre što su gimnazije dugo bile deljene na muške i ženske. Akcije su, osim izgradnje zemlje, imale motivacijsku, populističku, propagandnu, a za seoske sredine i snažnu emancipacijsku ulogu (film „Prekobrojna” sa Milenom Dravić bio je samo blago ulepšana stvarnost).

Prema nesumnjivo subjektivnom doživljaju starijih akcijaša, 1956. je bila poslednja godina kada se jelo loše, a satiralo od posla. Na nekom, kasnije se ispostavilo uzaludno kopanom kanalu kraj Prespanskog jezera prsili smo se, namećući sebi prekovremeni rad po podne i nedeljom. Pevali smo ruske pesme, prezirali neradništvo (oblomovštinu), zanosili smo se stahanovcima za koje danas malo ko zna, a ideal nam je bio da se žrtvujemo za zajednicu poput takođe zaboravljenog Pavla Korčagina. Tada dobijena udarnička značka bila mi je najteže ostvareno priznanje u životu.

Naredne godine, na izgradnji beogradskog Sajmišta, bilo je već malo drukčije. Brigada koju su mahom činili đaci Pete, Četrnaeste i Klasične (kasnije Osme) gimnazije organizovala je veče španske poezije uz logorsku vatru na Dan ustanka Srbije, 7. jula, a šest dana kasnije ponovila je istu nesmotrenost, opredeljujući se za crnačku poeziju na Dan ustanka naroda Crne Gore. Program su pripremili talentovani brigadiri, između ostalih Jovan Ristić, kasniji TV režiser, Slobodanka Gruden, šarmantna gradonačelnica Beograda, Mihajlo Tošić, direktor u Radio Beogradu, nadasve ljupka petnaestogodišnja već tada „rođena” glumica Stanislava Pešić i drugi, ali se očekivalo da se u te dane prirede prigodna, revolucijom nadahnuta posela. Oba puta sam, kao komandant brigade, po pola noći proveo na klupi zajedničke trpezarije dok su me zbog „nebudnosti” kritikovali rukovodioci Gradskog i Centralnog komiteta Narodne omladine.

Za atmosferu tog vremena ilustrativan je i zahtev „drugova iz komiteta” da se trenutno vrati kući brigadirka koja se posle povečerja u kukuruzima sastajala sa svojim simpatijama. Praštanja za „nemoral” nije bilo.

Na izgradnji puta do manastira Tronoše, kao tehnički referent („traser”) brigade medicinara, svakog dana sam imao obavezu da pokažem građevinarima šta je urađeno. Širokogrudim merenjem procenjivali smo da je norma ispunjena sa 172 ili 222, umesto sa 102 odsto. Još i tada mi je bilo nelagodno što su takve prevare odudarale od proklamovanih načela da su radne akcije škole čestitosti. No, svi smo bili deo te male zavere, novinari su je spremno prenosili, a u eri „natčovečanskih pregnuća” očekivalo se da udarna brigada dvostruko ili trostruko premaši normu. To je bila još jedna pouka o razlici između nadahnjujuće teorije i pragmatične stvarnosti.

Kao i sve drugo, pogrešno je posmatrati radne akcije van odgovarajućeg društvenog i istorijskog konteksta.

Profesor univerziteta