Ауто важнији од живота

Живот или кућа? Наши људи осигуравају прво аутомобил зато што морају због саобраћајне дозволе, а затим долазе на ред имовина и стан, тек на трећем месту је живот. Додуше, имамо и ми неке своје патенте попут „осигурања за венчање” и „осигурања за образовање”, али наша инвентивност не домаша списак онога што се о белосветским осигурањима може прочитати.

Код нас нема осигурања руку или ногу спортиста, још мање облина силиконских лепотица, носа ружњикавих глумица и певачица, разроких фаца телевизијских водитеља. Ипак се ми држимо својих поплава, опустошених њива, клизишта, а они који страхују од лопова осигуравају слике и уметничке предмете, али тешко се ту може између редова прочитати сујета или жеља за публицитетом. Међу светским џет-сетом ствари су, ипак, другачије.

Јер, шта је друго водило Петру Морган, чешког модела, да плаћа годишње 65.500 фунти да би осигурала своје груди на десет милиона фунти, сем да уђе у Гинисову књигу рекорда као особа са најскупљим делом тела. И да се о њој прича широм планете. Ипак, код нас је осигурање посао који се тек развија.

– Најраспрострањеније је осигурање моторних возила као обавезно осигурање за регистрацију возила. Друга врста осигурања за коју можемо да кажемо да је „обавезно” јесте међународно путно здравствено осигурање, које је обавезан документ за добијање виза за земље ЕУ – појашњава Наташа Ђурђевић, пи-ар менаџер у „Делта ђенерали”. – У последње време све је више оних који се интересују за осигурање стана, чему је допринела чињеница да одређене банке при одобравању стамбених кредита захтевају да стан буде осигуран. Ипак, расте и број осигурања живота, које је у 2007. години чинило 11 одсто укупне премије.

До сада наши грађани нису имали неке специјалне захтеве, истиче саговорница из „Делта ђенерали”. Углавном су се спортисти распитивали за осигурање ногу (фудбалери) или руку (кошаркаши, одбојкаши). Ипак, њихова потреба за оваквом врстом осигурања није луксуз или хир, већ реална потреба да осигурају оно од чега живе.

– Код нас у земљи не постоје овакве врсте осигурања. Зашто? Претпостављамо да је то због целокупне ситуације. Ми немамо солидни правни систем који би подржао такав начин осигурања, немамо начин да докажемо истину, немамо средства да истражимо случај и користимо детективске и сличне услуге. Морају да постоје механизми и начини провере, контроле, како би се „на реалној основи” понудила оваква врста осигурања. Чињеница је да код нас не постоје ни адекватне статистике на основу којих би се израчунале премијске стопе и осигурана покрића – анализира Наташа Ђурђевић.

У такозваним кол-центрима осигуравајућих друштава заврши све што одскаче од класичне понуде и води се као: „шта су клијенти питали”.

Више су се људи интересовали за професионална осигурања, типа „адвокат сам, шта ако лоше заступам клијента и на тај начин га оштетим” или, рецимо, фризер који уништи фризуру клијенту…, сећају се у „Делта ђенерали”.

– Колеге које раде у нашем контакт-центру, ипак, чују и необичнија питања. Један грађанин се, на пример, интересовао како би могао да се осигура пацијент на коме се клинички испитују лекови, а извесни пилот нас је питао да ли може да се осигура његова лиценца здравља коју добија приликом обавезног периодичног систематског прегледа. Јаве се тако понекад и љубитељи куца и маца, попут власнице пудле с педигреом, која се интересовала како би могла да добије потврду о здравственом осигурању своје кућне љубимице, јер је води у иностранство на изложбу.

Па кад већ плаћа скупе ветеринарске услуге да би своју лајавицу средила цакум-пакум, хтела је жена да се поштеди накнадних трошкова у случају да се пас разболи. Али џабе, таквог осигурања нема. Да живи у Лондону госпођа би вероватно лакше решила свој проблем. Тамо брокерска кућа Гудфелас узима паре „за шири дијапазон опасности”, па и од оних који се плаше чудовишта их Лох Неса или ванземаљаца, гарантујући им стопроцентну безбедност. Ко је спреман да плати, нека не брине. Уосталом, потврђује то и директор Сајмон Бурџес који изјављује да осигуравају „против било чега, докле год су муштерије спремне да плате”.

Мало другачије је то што њујоршка агенција „Ворлвајд ведер” осигурава против лошег времена, што конкретно значи да ако почетком септембра за пет дана између десет и четири по подне падне више од 0,25 милиметара кише на карипским острвима, осигурани туриста добија три хиљаде долара. Ипак, озбиљне корпорације попут „Лојда” често осигуравају своје руководиоце од киднаповања, што за менаџера велике корпорације кошта десет хиљада долара, за „менаџерчиће” та сума је од хиљаду до пет хиљада долара.

Ипак, труде се и наше осигуравајуће фирме. Нела Бојовић, пи-ар менаџер компаније „Винер штедише”, наводи да су они за бабе, деде и родитеље смислили начин да своје потомство обезбеде готовином када дође време да се упишу на факултет или одлуче да стану на луди камен. До 15. године унучета или детета почиње уплата осигурања, мада је боље још од рођења. За венчање по двеста евра годишње, а за школовање 350 евра најмање и ето пара на гомили када „малиша” упише студије (од 18. до 25. године) или када између двадесете и тридесете године одлучи да се ожени.

Ништа без баба и деда, мама и тата, чак и у осигуравајућим друштвима.