Званична и незванична декада Рома

БУКА И БЕС
У шетњи с оцем, дечак, главни јунак поетске приче "Огледало" Јована Николића чује реч "Цигани"! која му је практично непозната. Међутим, по интонацији с којом ју је изговорио неко иза њихових леђа и по наглој врелини очевог длана, он слути да је управо ступио у нешто ново и неугодно чије ће сложеније непознанице тек почети да открива. Прича бележи догађај из раних шездесетих у Чачку, наравно ако је аутобиографска, а биће да јесте. Веродостојност слике коју у "Огледалу" гради европски признати песник почива, просто, на томе што је она могла да буде смештена у било које раздобље и ма који град у Србији.

Тумачење кључног дела Николићеве кратке приче неизбежно је одвело из поетске у дословнију раван: до неретких примера злостављања Рома и неразумевања њихових потреба од стране средине. А у новијој историји, као да је на те проблеме у домаћем јавном говору решеније скренута пажња тек бруталношћу коју је група скинхеда у Београду применила на Душану Јовановићу. Утолико Србијом тренутно теку у ствари две "декаде Рома": званична, започета 2005. уз покровитељство Светске банке и незванична, обележена октобра 1997. страдањем тринаестогодишњег Душка. За само два месеца навршиће се деценија од те несреће но разноврсни примери малтретирања Рома који и даље пуне хронике домаће штампе, хране бојазан да ће се таква пракса окончати само календарски.

Ако је иживљавање над Ромима на неки начин још израженије у развијенијим државама, тамо су о питању које нас занима, осим највећих примитиваца, активни и људи што чине њихов обрнут одраз. Ове године навршава се још једна "декада" (мада би лепше било написати "деценија"): Гинтер Грас је 1997. у Либеку основао фондацију "За добробит Рома" која награђује уметнике из тог народа. Венецијански бијенале је у јуну 2007. отворио први ромски павиљон у својој историји, а у њему међу осталим ствараоцима учествује и наш земљак Душан Ристић. Он иначе не живи у Србији (већ у САД), баш као ни Јован Николић (од 1999. у Немачкој), док се песник, антологичар и новинар Рајко Ђурић вратио из Берлина – где је почетком деведесетих побегао од претњи пошто је критиковао Милошевића – да би у својству председника и посланика УРС учествовао у увођењу Рома у српски парламент.

Као добитник награде Тухолски којом су овенчани рецимо Адам Загајевски и Салман Ружди, Ђурић је стваралачки етаблиранији и од Николића и Ристића али то није битно. У овом контексту битно је рећи да је пропуштена могућност да у њима добијемо три значајна представника не само ромске него и српске уметности у свету, што би можда био случај да је овдашња већина била мање бахата.

Однос Рома и Срба кроз уметност и иначе је сложен и значајан. Срби су међународну препознатљивост у култури изградили кроз мотиве Рома и њиховог фолклора (Гуча, Бреговићеве позајмице, Кустуричини и Петровићеви филмови). Но, речена интеракција је терала обе стране на гунђање. Ако се од појединих Срба могло чути да је кроз пројекте које смо навели у загради, ионако неповољна слика о нацији погоршана преувеличавањем доживљаја њеног прожимања с ромском, други су на пример имали примедбу да је начин на који их је Кустурица третирао у својим филмовима заправо подржавао штетне стереотипе о њиховој друштвеној изопштености и невиђеном примитивизму.

Рекло би се да је посреди у ствари шири проблем: мали народи ретко имају прилику да се њихова дела у главном току европске културе читају само као уметност а не као пука фикционализована социологија. Део сличног проблема је и она незванична "декада Рома", која као и свака овдашња провинцијалност има корене у игнорисању европског увида. А да су шири видокрузи заступљенији у локалној перцепцији, многи би можда морали да дођу до неочекиваног закључка да су им Роми у ствари један од најближих народа. Срби у Европи, због свега што се збивало деведесетих, и даље уживају негативан имиџ какав, додуше у сваковрсно већем опсегу, Роми имају коекуде, па и по Србији. Такође, колико год из различитих разлога и на друкчијем степену био, процес еманциповања Срба и Рома одвија се у исто време. Можда би баш уграђивањем таквих паралела у основе званичне "Декаде Рома" у Србији, оба процеса лакше потекла.