Од помирења до свађе око историје

Србија и Хрватска нису јуче размениле ниједну протестну ноту, као што су то чиниле неколико пута током ове седмице. Јуче смо, међутим, сазнали шта стоји у последњем протесту Загреба који је српска амбасадорка у Хрватској Мира Николић одбила прекјуче да прими. Речник ове дипломатске ноте прилично је недипломатски. У њој се реакција Београда на ослобађајућу пресуду Бранимиру Главашу карактерише као мешање у унутрашње ствари Хрватске, а српска власт позива да не користи „речник агресивне великосрпске политике из деведесетих”.

Иако је Врховни суд Хрватске амнестирао осуђеног за ратни злочин, Загреб у својој ноти позива Београд на „смислену регионалну сарадњу и добросуседске односе у питању решавања ратних злочина тако да избегава сукобе надлежности”. Овим се поново Србија подсећа на то да Хрватска неће одустати од захтева да Београд мора да промени свој закон, по коме може да суди и Хрватима оптуженим за ратни злочин.

За техничког министра правде Николу Селаковића, пресуда Главашу само је једна слика односа према прошлости.
„Не знам шта ту остаје још од пресуда када су у питању злочини над Србима ако то није опстало? Није то само пресуда Главашу, то је читав низ пресуда, околности, одлука. Само не знам да ли је та пресуда Главашу светао пример како би требало да се понашамо у отварању поглавља 23”, упитао је Селаковић.

На питање да ли је Брисел реаговао на одлуку о укидању пресуде Главашу, Селаковић је рекао да Брисел није реаговао „ни на много грђе ствари од тога”. Он је подсетио да је, кад су се ћириличне табле у Вуковару скидане за мање од два сата од постављања, Брисел рекао да је то унутрашња ствар једне државе.

Селаковић је јуче био и једини српски званичник који се оглашавао поводом узаврелих српско-хрватских односа. „Политика” јуче није успела да добије одговор на питање куда воде најновији сукоби са Загребом ни од председника Томислава Николића (који је иначе прозван у првој протестној ноти Хрватске после укидања осуђујуће пресуде Степинцу) ни од министра спољних послова Ивице Дачића.

Како су Србија и Хрватска успеле да за само нешто дуже од месец дана после „историјског” сусрета српског премијера и хрватске председнице на мосту на Дунаву код Ердута, како су га многи па и сами учесници прозвали, своје односе доведу на овако ниске гране? Је ли томе кумовала само предизборна кампања у Хрватској и борба ХДЗ-а да задржи власт која му измиче? Како смо од Вучићеве најаве да ће тај сусрет остати „уписан у историји” и обећања Колинде Грабар Китаровић да неће стајати на европском путу Србије стигли до хрватске блокаде отварања поглавља Србији и Дачићевих коментара да је „Хрватска патолошки оптерећена Србијом”?

Сусрета на мосту свакако не би ни било да су односи између две државе били добри. Своју прву протестну ноту Београд је упутио још у априлу, реагујући на изјаву министра спољних послова Хрватске Мире Ковача, који је српски закон који омогућава процесуирање оптужених за ратне злочине без обзира на њихово држављанство назвао „историјском перверзијом” државе из које су „потекли планови за ратове 1990”.

Ни Београд није остао дужан, па се у ноти наводи да се у Хрватској готово свакодневно дешавају националистички испади и користи говор мржње, чиме се међу припадницима српске националне мањине ствара осећај угрожености. Београд се бунио и због учешћа хрватског певача Марка Перковића Томпсона познатог по увредљивим песмама на рачун Срба, па и позивима на линч, на верској трибини за младе у Католичкој школи у Шибенику.

А онда је уследио изненадни, али очигледно дуго и пажљиво припремани сусрет Вучића и Колинде Грабар Китаровић, који је резултирао Декларацијом о унапређењу односа и решавању отворених питања. Српски премијер је у интервјуу за ХРТ оценио да је то први корак у отопљавању односа Хрватске и Србије. Одушевљење није крила ни хрватска председница. Она је за РТС најавила да Хрватска „не намерава да блокира Србију на путу ка Европској унији”, те да потписивање изјаве о унапређењу односа и решавању отворених питања „није још један протоколаран сусрет”.

А онда је врло брзо Београд остао затечен енергичним хрватским „не” отварању поглавља 23 и 24. Пола месеца натезања и стрепње, поново прозивке са једне и друге стране да би, како се верује, под притиском Брисела Загреб ипак попустио 18. јула. 

Предаха, међутим, није било. Две одлуке хрватских правосудних органа о укидању пресуде Алојзију Степинцу и Бранимиру Главашу вратиле су точак много година уназад. Овај српско-хрватски дипломатски рат предводе двојица министара спољних послова у техничком мандату, Ивица Дачић и Миро Ковач. И ниједан од њих не штеди, а понекад ни не бира, речи критике на рачун друге стране. Хрватски политички аналитичар Денис Куљиш каже да се у понашању Загреба могу тражити унутарполитички разлози јер је ХДЗ на одласку, па покушава да консолидује своју позицију на десници.

„Обећавали су да ће водити неку непопустљиву политику, па сада морају да се тако и легитимишу пред својим бирачима. Али, то је део пропале стратегије ХДЗ-а да се оснажи десница. Показало се да то не функционише, они су власт изгубили и формираће се можда и нова парламентарна већина, па и нова гарнитура у ХДЗ-у”, каже Куљиш и додаје да је ХДЗ обећавао својим члановима да ће тему проширења искористити за притисак на Србију око закона о универзалној јурисдикцији.

Он пак понашање Београда тумачи као покушај да се појача утисак победе у отварању поглавља, то јест придруживању, па се томе, каже, додаје и додатни политички садржај као да је реч о дипломатској победи. „И Београд и Загреб су имали тренутни политички интерес да се сукобљавају око тога. То, наравно, никоме ништа не доноси. Не видим да на овим темама Србија може да профитира. Може да профитира једино кад наступа миротворно, са идејом помирења и извињења, све оно што је још покренуо Борис Тадић, па преузео Вучић”, закључује Куљиш.

Да је основни разлог хистерије из Загреба предизборна кампања, сматра и Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду. „Чињеница је и да у ХДЗ-у јача ревизионистичка, односно проусташка струја. Кад се споје избори и то, онда је јасно откуд појачан дискурс”, каже Јанковић, који се слаже са Дачићевим оценама јер се, каже, мора реаговати на неки начин, а не ћутати да би се као помогло Србима у Хрватској.

Он, међутим, не очекује да ће се односи даље заоштравати. Уверен је, каже, да ће све остати на појачаној реторици. Можда би Србија, каже, могла да размисли о томе што ниједна од утицајнијих земаља у ЕУ не врши притисак на Хрватску да промени своје понашање.