Повратак у дуги 20. век

У претходних месец дана на глобалној политичкој сцени било је неколико догађаја који се нису десили у претходних четврт века.

Први од њих је референдум на којем је већина британских грађана одлучила да њихова земља напусти ЕУ. Овај догађај је, без сумње, најважнија геополитичка промена још од времена пада Берлинског зида, поновног уједињења Немачке и распада СССР-а.

Други догађај је напад у Ници у којем је страдао троцифрен број људи (85 смртно, 303 теже или лакше повређено), који је праћен и другим, мањим, спорадичним нападима широм Европе, а за које је све скупа тешко поуздано тврдити да су искључиво политички мотивисани, али који, без обзира да ли су производ неког стратешког ума или тек психолошких проблема њихових извршилаца, говоре да је Европа постала експрес лонац под притиском.

Трећи догађај је покушај неуспелог војног пуча у Турској, важној регионалној сили која стоји на размеђи Европе и Блиског истока, те је још важније да овај војни пуч – први против цивилних власти који у Турској у претходних сто година, од времена Кемала Ататурка, није успео.

Ова три догађаја говоре да се историја убрзала и да можемо очекивати њено даље убрзавање. И не само то, рекао бих да се у Европи и у свету историја убрзава као никад од Другог светског рата, јер је наивно мислити да су три поменута догађаја искрсли пред нама ниоткуда и да нису производ дуготрајнијих процеса који су, посебно од времена светске финансијске кризе 2007/2008. године, обележени порастом глобалних политичких и економских противречности.

Претходна три догађаја и уопште све оно што се дешавало у претходних неколико година с распламсавањем кризних жаришта широм света, посебно на Блиском истоку, говоре да су оманули сви они који су говорили да смо с падом Берлинског зида изашли из „кратког” и немирног двадесетог века, који је тобож трајао од Првог светског рата (1914–1918) до 1989/1990.

Овакву периодизацију су изрекли и либерални теоретичари попут Фукујаме својом сада већ чувеном, али одавно депласираном тезом о „крају историје”, али и марксистички теоретичари попут Ерика Хобсбаума, који су такође сматрали да је падом Берлинског зида завршено „доба екстрема”, како су звали „кратки” двадесети век.

Све у свему, ови теоретичари су мање-више тврдили да је након „дугог” деветнаестог века, који је трајао од Француске револуције (1789) до Првог светског рата (1914–1918), уследио „кратки” двадесети век, који је трајао од Првог светског рата до пада Берлинског зида и „пада” комунизма.

Рекао бих да су поменути теоретичари погрешили у перцепцији прошлости и будућности. Као прво, у својим анализама сувише пажње су посветили Европи и тзв. западном свету, обраћајући додуше пажњу на Кину и Русију, али недовољно. Као друго, премало су пажње посветили анализи утицаја географије на светска збивања, да не користимо непопуларан термин геополитике, услед чега им је промакла чињеница да је највеће копно на свету евроазијски континент, а да је Европа (европски континент) тек полуострво тог континента.

Опадање моћи Европе (и као политичке заједнице и као континента), видљиво и у три догађаја које смо поменули на почетку овог текста, сада не само да убрзава историју већ и све гласније указује на чињеницу да је европски континент полуострво оног евроазијског.

Једноставно говорећи, утицај Европе у свету у којем живимо све је мањи, поготово после „брегзита”, оружаних (терористичких?) напада у њеном срцу и неуспелог војног пуча у Турској.

Према томе, двадесети век се уопште није завршио, као што су поменути теоретичари мислили, већ он увелико још увек траје. Његова прва епизода је Први светски рат, друга Други светски рат, његова трећа епизода је Хладни рат, његов крај дефинитивно није пад Берлинског зида, а његову последњу епизоду очекујемо управо данас када историја поново убрзава.

Та последња епизода не мора бити нужно хипер-виолентна као прве две (Први и Други светски рат) и она може бити избалансирана као она трећа (Хладни рат).

Једноставно, свет и Европа (а богами и Србија) данас се поново налазе у тридесетим годинама двадесетог века. Из ових напетих тридесетих могу скочити у нове „веселе седамдесете” кроз нову политику детанта између светских сила по кисинџеровском моделу (Кисинџер је, уопште, много озбиљнији стратешки мислилац од Фукујаме и Хобсбаума) и у нову-стару политику прерасподеле економске моћи. Но из ових напетих „нових тридесетих година” свет може поново пасти у „нове четрдесете” у којима би историја поново подивљала.

Одлука о једном или другом правцу је на светским и европским лидерима и у њиховом суочавању с тренутним реалностима.

Било како било, још увек, политички, живимо у старом, „дугом” двадесетом веку, без обзира на то што календар каже да је јулско лето друге деценије 21. века.

Научни сарадник у Институту друштвених наука