Povratak u dugi 20. vek

U prethodnih mesec dana na globalnoj političkoj sceni bilo je nekoliko događaja koji se nisu desili u prethodnih četvrt veka.

Prvi od njih je referendum na kojem je većina britanskih građana odlučila da njihova zemlja napusti EU. Ovaj događaj je, bez sumnje, najvažnija geopolitička promena još od vremena pada Berlinskog zida, ponovnog ujedinjenja Nemačke i raspada SSSR-a.

Drugi događaj je napad u Nici u kojem je stradao trocifren broj ljudi (85 smrtno, 303 teže ili lakše povređeno), koji je praćen i drugim, manjim, sporadičnim napadima širom Evrope, a za koje je sve skupa teško pouzdano tvrditi da su isključivo politički motivisani, ali koji, bez obzira da li su proizvod nekog strateškog uma ili tek psiholoških problema njihovih izvršilaca, govore da je Evropa postala ekspres lonac pod pritiskom.

Treći događaj je pokušaj neuspelog vojnog puča u Turskoj, važnoj regionalnoj sili koja stoji na razmeđi Evrope i Bliskog istoka, te je još važnije da ovaj vojni puč – prvi protiv civilnih vlasti koji u Turskoj u prethodnih sto godina, od vremena Kemala Ataturka, nije uspeo.

Ova tri događaja govore da se istorija ubrzala i da možemo očekivati njeno dalje ubrzavanje. I ne samo to, rekao bih da se u Evropi i u svetu istorija ubrzava kao nikad od Drugog svetskog rata, jer je naivno misliti da su tri pomenuta događaja iskrsli pred nama niotkuda i da nisu proizvod dugotrajnijih procesa koji su, posebno od vremena svetske finansijske krize 2007/2008. godine, obeleženi porastom globalnih političkih i ekonomskih protivrečnosti.

Prethodna tri događaja i uopšte sve ono što se dešavalo u prethodnih nekoliko godina s rasplamsavanjem kriznih žarišta širom sveta, posebno na Bliskom istoku, govore da su omanuli svi oni koji su govorili da smo s padom Berlinskog zida izašli iz „kratkog” i nemirnog dvadesetog veka, koji je tobož trajao od Prvog svetskog rata (1914–1918) do 1989/1990.

Ovakvu periodizaciju su izrekli i liberalni teoretičari poput Fukujame svojom sada već čuvenom, ali odavno deplasiranom tezom o „kraju istorije”, ali i marksistički teoretičari poput Erika Hobsbauma, koji su takođe smatrali da je padom Berlinskog zida završeno „doba ekstrema”, kako su zvali „kratki” dvadeseti vek.

Sve u svemu, ovi teoretičari su manje-više tvrdili da je nakon „dugog” devetnaestog veka, koji je trajao od Francuske revolucije (1789) do Prvog svetskog rata (1914–1918), usledio „kratki” dvadeseti vek, koji je trajao od Prvog svetskog rata do pada Berlinskog zida i „pada” komunizma.

Rekao bih da su pomenuti teoretičari pogrešili u percepciji prošlosti i budućnosti. Kao prvo, u svojim analizama suviše pažnje su posvetili Evropi i tzv. zapadnom svetu, obraćajući doduše pažnju na Kinu i Rusiju, ali nedovoljno. Kao drugo, premalo su pažnje posvetili analizi uticaja geografije na svetska zbivanja, da ne koristimo nepopularan termin geopolitike, usled čega im je promakla činjenica da je najveće kopno na svetu evroazijski kontinent, a da je Evropa (evropski kontinent) tek poluostrvo tog kontinenta.

Opadanje moći Evrope (i kao političke zajednice i kao kontinenta), vidljivo i u tri događaja koje smo pomenuli na početku ovog teksta, sada ne samo da ubrzava istoriju već i sve glasnije ukazuje na činjenicu da je evropski kontinent poluostrvo onog evroazijskog.

Jednostavno govoreći, uticaj Evrope u svetu u kojem živimo sve je manji, pogotovo posle „bregzita”, oružanih (terorističkih?) napada u njenom srcu i neuspelog vojnog puča u Turskoj.

Prema tome, dvadeseti vek se uopšte nije završio, kao što su pomenuti teoretičari mislili, već on uveliko još uvek traje. Njegova prva epizoda je Prvi svetski rat, druga Drugi svetski rat, njegova treća epizoda je Hladni rat, njegov kraj definitivno nije pad Berlinskog zida, a njegovu poslednju epizodu očekujemo upravo danas kada istorija ponovo ubrzava.

Ta poslednja epizoda ne mora biti nužno hiper-violentna kao prve dve (Prvi i Drugi svetski rat) i ona može biti izbalansirana kao ona treća (Hladni rat).

Jednostavno, svet i Evropa (a bogami i Srbija) danas se ponovo nalaze u tridesetim godinama dvadesetog veka. Iz ovih napetih tridesetih mogu skočiti u nove „vesele sedamdesete” kroz novu politiku detanta između svetskih sila po kisindžerovskom modelu (Kisindžer je, uopšte, mnogo ozbiljniji strateški mislilac od Fukujame i Hobsbauma) i u novu-staru politiku preraspodele ekonomske moći. No iz ovih napetih „novih tridesetih godina” svet može ponovo pasti u „nove četrdesete” u kojima bi istorija ponovo podivljala.

Odluka o jednom ili drugom pravcu je na svetskim i evropskim liderima i u njihovom suočavanju s trenutnim realnostima.

Bilo kako bilo, još uvek, politički, živimo u starom, „dugom” dvadesetom veku, bez obzira na to što kalendar kaže da je julsko leto druge decenije 21. veka.

Naučni saradnik u Institutu društvenih nauka