Безнађе тренутака

ПОЕЗИЈА У ВРЕМЕНУ
Готово интегрални облици четири изворне песникове књиге сачињавају српско издање сиве зоне Тадеуша Ружевича. Објављене у неколико година, ове књиге (мајка одлази, 1999, професоров ножић, 2001, сива зона, 2002, излазак, 2004; у писању њихових наслова следимо песника који почев од књиге рељеф наслове својих књига пише малим почетним словом) предочавају слојевито песничко и животно искуство. То је процеђено, вишеструко потврђено искуство које се сабира и преиспитује у стиховима песникове позне зрелости.

Композиција, разуме се, утиче и на видљивост значења. У књизи склопљеној на овакав начин видљивије је него што би то било у појединачним књигама како је сива зона књига рекапитулације. Један велики песник, после свих песама и књига које је написао, али и после свих животних успона и падова које је искусио, о чему нам такође казује у својим срезаним и сведеним стиховима, говори о свету који се променио неколико пута за време песниковог живота, али никада тако да би песник или његови савременици могли да живе било у миру са собом, било у миру са задатом историјом. Отуда Ружевичеве позне песме дугују све искуству, док њиховом искуству и начину на који се оно изриче, постепено и отмено, промишљено и у мало речи, много дугујемо и ми као његови читаоци.

Како се стихови рађају

Али сива зона није књига рекапитулације само на један начин. У њој се осврт на пређени пут предузима како би се назрело право лице савремености и како би стихови дошли у недвосмислен додир са најактуелнијим изазовима у часу у коме песник пише своје позне стихове. На једној страни, сива зона представља свођење песничког искуства. У овим песмама веома много се говори о самој поезији, о томе како се стихови разумеју или пак како се и зашто заборављају, чак и када су нам много значили у интимној историји одрастања, о разлозима због којих се поезија уопште пише и потом доживљава као привилегован облик разумевања света.

У овом, рекапитулативном духу јесте и онај ток сиве зоне у коме се исписује, у низу песама и увек другим поводом, мала историја поетичких мена кроз које су у читавој другој половини XX века (почев од књиге Немир, 1947) прошли песникови стихови. На другој страни, сива зона посебно плени као поезија преиспитивања најдубљег личног искуства, па тако и најинтимнијих траума и најосновнијих форми одрастања. Говорећи пошто је минуо читав један живот, Ружевич посеже, слободно и отворено, без жеље да нешто прећути, за конкретним догађајима из сопственог живота, излажући их један по један, из чега се, у садејству са евокативношћу и иронијском промишљеношћу ових песама, обликује својеврсна билдунгспоезија.

Ружевичеве позне песме населили су стварни догађаји од детињства до старости, али и стварне личности његовог живота, поготову мајка и потом отац. "Ја сам кућа за мртве/ који су ту нашли своје/ последње уточиште", каже песник у песми "Кућа". Практично читава књига мајка одлази јесте песнички дијалог са одавно мртвом мајком, при чему се из песме у песму мења перспектива: некада је реч о мајци која је одавно умрла, некада јој се песник у стиховима обраћа као да разговор и даље тече, а некада се временска перспектива стихова враћа у најраније песниково детињство и отуда искупљује какав симболички тежак детаљ ванредне интимне и спознајне напетости. Не само детињство и одрастање, песник и сваки други израз свакодневице разуме као грађу за поезију: од ножића пријатеља до Сајма књига у Франкфурту, од пронађене фотографије до цунамија.

И још на један начин у сивој зони може се уочити сабирање целокупног песничког искуства Тадеуша Ружевича. Читав низ ових песама, мада се по основном тону и по теми ничим не разликују од песама насталих касно, али у потребан час, што сведочи о песниковој доследности, писан је веома давно, неке чак почетком четрдесетих, а ту су и песме из сваке од наредних деценија XX века. И тако је готово читав један живот стао у ове песме, отворене и радознале, сумњичаве и ироничне, некада до циничности, запитане и једноставне.

Управо то, једноставност, дакле, јесте основно обележје Ружевичеве поезије. И када разговара са мајком, увек присутном ("Свевидеће мајчине очи гледају рађање целокупног живота и после смрти ’с оног света’") или призваном из детињства, и када говори о историји XX века као о историји патње, и када назире сумрачни хоризонт као једини човеков видик, и када води дијалог са песничком традицијом, обично пољском, или са филозофском традицијом, обично немачком, Ружевич је врло једноставан у изразу и непосредан у казивању. Његов израз је прочишћен до елементарности, а његове теме, можда баш због промишљеног тона и због саживљености са конкретним, најскупљим искуством плаћеним увидима, постају сведочанство људског удеса. То сведочанство своју општост захвата из утемељене конкретности, а своју дубину открива у пажљиво изабраним изразима једноставности.

Једноставност и сведеност

У уводу књиге мајка одлази, у коме се наизменично нижу песнички и прозни фрагменти, и једни и други аутобиографски, Ружевич наводи и своју давну песму "У средишту живота". Када се прочита ова песма, онда се одмах види да су у њој употребљене скоро једино елементарне речи: свет, смрт, живот, људи, животиње, пејзажи, сто, хлеб, нож, човек, ноћ, дан. Мада је животно искуство испуњавало песме новим изазовима, због којих је у песмама ваљало обнављати основне релације савременог света, а речи испражњене од смисла изнова потврђивати у елементарним истинама које исказују, Ружевичева поезија је остала истрајно привржена основним речима, основним значењима и основним темама модерне људске егзистенције. Отуда је песник тежио једноставности и сведености и у изразу, због чега његови стихови нису обележени метафоричком пренапрегнутошћу, ни јарким сликама.

Све је у овим стиховима једноставно и елементарно, и све у настојању да се у ироничном тумачењу историје и свакодневице назре истинско лице света, свеједно што се у таквој слици скоро увек препозна "растуће Ништа". Али и тада Ружевич остаје разложан у исказу и проницљив у увидима. Ироничан када говори о историји и идеологији, медијској логици и друштвеним силама савременог света, песник је нешто уздржанији када говори о антрополошким датостима, мада његово лично искуство дугог трајања не оставља дилему о дубини човековог пада.

У једној песми Ружевич помиње "безнађе тренутака". Његова песма говори управо о њима, она настаје из таквих тренутака. Епифаније су се повукле, а тренуци приватног и свакодневног живота све више се поистовећују са временом историјског трајања. Када нам то песник недвосмислено каже, онда то није профетски тон, већ сабрано искуство живота стопљено у неколико речи: "политика ће се претворити у кич, љубав у порнографију, музика у буку, спорт у проституцију, религија у науку, наука у веру".