Никола Коља Милуновић (Београд, 1935–2016)

Међу малобројним за које мислимо да никад неће ментално и физички остарити и напустити нас јесте и Никола Коља Милуновић. Затекао нас је одлазак ове харизматичне личности. Припадао је интелектуалној и уметничкој елити Београда, а његов младићки дух, шарм и појава освајали су истанчаним сензибилитетом и господском лежерношћу. Мала тајна Милуновићевог персоналног и стваралачког кода вероватно је и у речима: „Задивљен сам обликом који још увек у себи садржи магичну моћ недокучивог”. Успомене из раног детињства, идиличне и безбрижне, као из неког дечјег врта, прекинуо је 1941. године рат. Одрастање у уметничкој породици – отац Мило, чувени сликар, академик, један од оснивача београдске Ликовне академије и мајка Олга, сликарка – судбински је утицало на формирање његовог личног и уметничког идентитета. Завршио је вајарство на београдској Ликовној академији у генерацији Љубе Поповића, Милића Станковића, Моме Капора, Милије Глишића… Коља Милуновић је активан на уметничкој сцени од шездесетих година прошлог века, а у његовом разуђеном опусу су ране скулптуре коњаника, пројекти за споменике у простору, објекти, инсталације, цртежи и објекти бродова – градова…Као какав алхемичар истраживао је језичке моделе и материјале, архетипско и визионарско, а узори су били античка Грчка, Египат, архајска скулптура. Његов „Коњаник” у Парку скулптура у Аранђеловцу (1967) на почетку каријере или споменик Вуку Караџићу (1987) у Ваљеву носе осетљиве промене Милуновићеве визуелне креативности и узора древних култура. Мада му је најомиљенији материјал био дрво, реализовао је своје скулптуре и у бронзи, челику, мермеру. У свом стваралаштву тежио је да буде другачији, аутентичан, да се ослободи предрасуда у име имагинације. У једној анкети из 1970. говорио је:

 „О скулптури мислим на један начин који данас помало ишчезава или ће ускоро бити замењен једном можда новом естетиком”.

Друговање са члановима Медијале, посебно са Шејком, искристалисало се у ставу да је „Човек као биће, као једна душа, у стварању – у молитви”. Део Милуновићеве уметничке биографије су и пут у Америку 1974. и брзи повратак из „обећане” земље, чланство у групи „Десет плус” у којој су вајари тежили високим професионалним стандардима у презентацији рада, а део ауторске свестраности припада и акцијама клокотриста и Милуновићевој партиципацији у њиховој хибридној идеји о мултимедијалности и лудизму. Умео је да примени у пракси очеве поуке из лова: „Оно што радиш да би задовољио једну своју страст, употребићеш и у свом занату”.

 Пројекти за споменике у простору за вајаре су изазов, а Коља Милуновић је учествовао и побеђивао на конкурсима. „Ја сам човек отвореног простора. То је мој амбијент”, говорио је. Промене мотива, израза, форми и садржаја могу се пратити у овом опусу дугом преко пет деценија. Ипак, за самог аутора цртеж је био основа свега, па и замена за нереализовану велику скулптуру. Значајна фаза цртежа и објеката бродова – градова, тврђава, скелета и њихове необичне, фантасмагоричне визуре, обележило је његово стваралаштво у осамдесетим годинама. Откуда мотив брода и његова метафоричност? Из породичног багажа сећања помиње се да је прво извориште инспирације био очев атеље који је више личио на рибарску конобу, него на уметничку радионицу. Епизода из живота је и осујећена жеља да син Коља упише поморску академију, а близина мора или река поред којих је живео сачувала је и љубав према бродовима. „По тибетанском хороскопу из 1060. био сам навигатор и конструктор бродова у средњој Енглеској”, у жовијалном тону упућује Милуновић. Критичари су у транспозицији ових бродова – Вавилонских кула 20. века, пројектима ироније, пародије и горког хумора, писали о дубљем понирању у ликовност и питањима наше егзистенције и визије; антиципација егзодуса или апокалипсе десила се у наредној деценији. Милуновићевој креативној енергији били су блиски и пројекти својеврсне синтезе архитектуре и скулптуре. Током деведесетих је готово занемео радећи тврђаве које јесу-нису бродови полумакете-полускулптуре-полуархитектуре. Коља Милуновић се чувао „хладне” продукције. Веровао је од младости да је „скулптура-монолог са самим собом, јер све остало је бесмислено”.