Дуго путовање до почетка

ПУТОПИСИ
Шта се догодило са путописом? Није он једини књижевни род на путу ишчезнућа, или на нас такав утисак оставља све изразитије изостајање овог "најприроднијег облика романа", како се о путопису изразио Хајне. Некаква промена или, логичније, брзина којом је прошли век изменио читаву перспективу – поимање и учествовање у стварности – "померила" је не само родове, већ и књижевне жанрове. Уистину или наизглед?
Дијагноза о доминацији романа је тачна. Каквог? Углавном профитабилног, исповедног у буквалном смислу, често унапред исцрпеног егоцентризмом све већег броја романописаца, потом забавног, узбудљивог, секси... "хит лит".

Упркос овој поплави штампаног материјала, и даље постоје сјајни романи, поезија, драме... Суштински, све је остало исто. Али површне појаве не треба потцењивати: временом, многе од њих се установе као правила.

Визуелни путописи

Путовања се у нашем веку подразумевају. Деца разгледају ново поднебље кроз објектив камере несвесна да, како-тако, стварају један визуелни путопис. У истом времену буја маспродукција видео-приказања којим туристичке агенције маме своје муштерије, али и све већи број уметничких документарних филмова са истинским истраживачким поривом. Пре само два века теорија књижевности прихвата термин "радознали путник", писци се отискују на егзотична или сентиментална путовања. Уз многа сазнања, исписују и опасне заблуде као што је она о "племенитом дивљаку". Већ тада се путописци деле у најмање два смера мишљења – они који, попут Стерна, путовање доживљавају као пут кроз "унутрашњи пејзаж" до сопствене суштине, те неосвешћене журналисте у неуморној потрази за "необичним и невероватним".

Традицију рефлексивног писања о другом код нас ће утемељити Милош Црњански, свакако Андрић, веома Исидора Секулић и само још неколицина аутора. Ипак, раних деведесетих година прошлог века у Београду излази зборник "Београдски путопис", скуп текстова писаца млађе генерације, и дешава се оно што ни издавач слутио није – неколико издања распродато је филмском брзином. Да ли то говори да потреба за писаним путописом и даље постоји, иако је заиста тешко замислити бољи увид у Кубу од оног који пружа европски документарац "Хавана, љубави моја"?

Одисеја композиторке Иване Стефановић, "Пут за Дамаск" ("Геопоетика", 2003), замишљена и представљена као путописни запис, почиње наизглед случајним путом у Дамаск, те бележењем "онога што сам видела и чула" и "зато што сам морала". Међутим, током продуженог боравка у поднебљу одакле извире читава симфонија различитих култура, религија, обичаја, блискости и сукоба, хотимице или не, свеједно, ауторка ствара лирски роман чија су аутентичност и заводљивост у сагласју. Пут за Дамаск је, увиђа, заправо њен пут унапред исписаног животног текста чије је одредиште сама мудрост почетка.

Од Београђанке, кораком светске путнице који је води на разне тзв. дестинације, ауторка и јунакиња овог штива се најдуже задржава у Сирији где спознаје привилегију странца чији је дом и ту, исто као што није нигде. "Што је човек више странац, то се више интегрише у себи, све више постаје оно што јесте. Што су слике које око види даље од срца и од наслеђа које је понео из дома, то је јача и прецизнија појава оне унутрашње слике".

Негујући антрополошки сентимент којим се Леви Строс сродио са "Тужним тропима", Ивана Стефановић свесно настоји да се поистовети са први пут виђеним, да га путем емпатије доживи – за разлику од туристе чији ум "хвата" догађаје и податке, да му се препусти по цену могућег преобраћања у нешто сасвим непознато. Ходајући улицама прекривеним сивим песком, свеже пуштеном овчјом крвљу, испуњеном повицима које не разуме, пустом празничном тишином, кроз стварност сталне смене рата и примирја (ракете, а "већ сутрадан настављају се инвестиције и просперитет"), јунакиња гради узбудљиви заплет и ону познату врсту нестрпљења – "како ће се ово окончати"? – код читаоца.

Истанчана и снажна перцептивност, поуздана присутност и прецизна одмереност личног става, незаобилазна литерарност и знање уз помоћ којих често, да тога понекад и не стигне да буде свесна, тумачи и исправно разуме нове, лепе или страшне слике, поетски дар сублимног израза и драматуршка спретност, све су то одлике ове књиге, рекли бисмо, не "само" путописа.

Музика сиријске пустиње

Иако плени лирски осетљива тачност опсервације, а у једнократном говорењу о "Путу за Дамаск" фрустрира обиље заправо литерарних слика које је немогуће обухватити, исто колико је немогуће одабрати "репрезентативне", покушаћемо да на једном примеру заинтересујемо будућег читаоца за ову пребогату пустињу из које ће се отиснути и будући апостол Павле, где је можда гроб Авељев, у којој дечак стасава у пророка Мухамеда...

Поглавље се зове "Дечаци". Док јунакиња са својом породицом обилази Палмиру, ни тада је не напушта та тешко описива чежња што није "тамо", код куће, где њени сународници гину у рату, где поворке месецима демонстрирају. Палмиру, дакле, није сазидао Соломон. Угостила је, јер је морала, многе зидаре, а њена "хармонија није у истом већ у монотонији малих различитости". Сада је походе туристи. Сходно томе је прикладан назив ресторана "Palmira Restaurante". И док породица ужива у пријатности арапских јел