Само да нам здравље не окрене леђа

Од нашег извештача

Рио – Андрији Прлаиновићу је Лондон донео бронзану медаљу и лично признање као голгетеру олимпијског турнира. Бронза је била дело екипе која је сигурно вредела више, али су неки разлози утицали да се прво у полуфиналу против Италије доживи неуспех, а затим, у чудној утакмици против Црне Горе, направи преокрет и стигне до медаље. Прлаиновић је на основу Игара био и спортиста године у избору Олимпијског комитета.

Вратимо се још четири године уназад, Пекинг 2008. Прлаиновић је дебитант на Играма, део великог састава, екипе из које су се опростили тада великани попут Вујасиновића, Савића, Шапића, Ћирића... Момак који је најавио да ће имати велику каријеру.

И стигла је. Од 2009. Прлаиновић је једна од најјачих карика селектора Дејана Удовичића и Савића.

Дакле, на Играма два из два када су бронзе у питању.

– Корак више... То је циљ и знамо шта хоћемо, – по ко зна који пут понавља причу Андрија Прлаиновић, само неколико дана пред своју трећу олимпијску причу.

Нема ту много мудровања. Србија је себи наметнула бреме фаворита. Незапамћена серија победа на највећим такмичењима је сада на великом испиту. Олимпијске игре су, ипак, специфично такмичење, оном у којем си или пуковник или покојник.

– Тачно је, нема много мудровања. Како и да буде. Толико смо тога освојили да је разумљиво што нас многи виде као фаворита број један. Треба да буде тако, да у односу на два претходна такмичења одемо напред.

Прлаиновић, познат као сјајан анализатор, као човек који добро размисли пре сваког одговора, сада образлаже:

– Старији смо, паметнији, бољи играчи. И што је најважније, искуснији за све што се догађало у Лондону и Пекингу. Искуснији... Да, то је права реч.

У Лондону екипа није функционисала као тим, у Пекингу је нешто било лоше, али никада до краја изанализирано. И тамо се почело сјајно, а затим из меча у меч падало.

– Шта је било то је за нама. Сада је Рио нова прича. Једино чега се плашим је здравље. Да нам не окрене леђа у последњем тренутку. Мандић је дуго паузирао, али се вратио. Ето, да нас то послужи остало ћемо пробати сами да урадимо.

Неколико пута је ова селекција била виђена за неуспех. И увек се враћала на прав начин. Карактер, снага, мотив уз неспорно знање су оно што краси Савићев тим.

– Мирни смо, последица је то искуства. Не губимо главу, нема разлога, сваки меч можемо да преломимо.

Слаже се да је овај турнир као и други, прича из два дела. Група, па још три утакмице у којима нико не жели пораз:

– Ту не постоји право на грешку. Али, сложићете се да овај пут екипама из наше групе, дакле Мађарској, Грчкој и нама, скоро ништа не значи које ћемо место освојити, јер је у другој права кланица за четири места. Француска нема шансе, али Италија, Хрватска, Црна Гора, САД и Шпанија... Неко ће после утакмица у групи кући.

Сваки ривал ће бити изузетан... Прекида нас:

– Нико не долази на Игре да буде топовска храна. Нико. Свако жели нешто да уради. И сада је тако, али никада није било десет екипа које имају висок циљ. Биће изједначено, претпостављам и доста ремија, доста победа са гол-два разлике.

Српски пут почиње са најјачим ривалима. Мађари и Грци у девет ујутру.

– О томе не размишљам, како нама тако и њима. Ово је за нас такмичење, где о свим пратећим стварима нећемо ни да разговарамо. Само нас интересују вода, тренери, ми и игра. Само то.

Јавност каже злато. Неки стручњаци и квази стручњаци тврде да би свако друго одличје са Олимпијских игара представљало неуспех.

– Нико нормалан не може тако да резонује. Једно је какав смо циљ поставили у организацији. Циљ који имамо у тиму. Али, свака медаља је огроман успех. Бити у историји у књизи освајача једног од прва три места је свакако фантастично. Дакле, наш циљ и укупан спортски аспект се поклапају, али оцена успеха је ствар приче.

Мртав хладан реагује на прогнозе јавности:

– Шта има да причам?! Ваљда смо их натерали да тако мисле. Стављају нас у први план, новине дижу тираж и тако ваљда мора да буде. Само бих волео да ових дана имамо мир, јер ако сви желимо исто, онда тако треба да се понашамо. На крају крајева, то што се прича, то што се говори није уопште пресудно за оно што ћемо да урадимо овде.

Прлаиновић је био голгетер Олимпијских игара 2012, јунак Светског првенства у Казању 2015, најбољи играч Европског шампионата у Београду у јануару ове године. Да ли та признања представљају и додатни притисак:

– Толико сам прошао у каријери да ме заиста гол више-мање, асистенција не занимају. То су бројке. Памти се резултат.

На крају:

– Оптимиста сам!

Бољи људи од када су очеви

Између Лондона и Рија очеви су постали Бранислав Митровић, Гојко и Душко Пијетловић, Филиповић, Алексић, Стефан Митровић... Прлаиновић се убацио с Ђурђом и Богданом.

– Нисам о томе размишљао. Да то нас је смирило. И...

И?

– Сигурно смо сада бољи људи.

Никад тежи турнир

Прлаиновић овако оцењује ривале у групи:

– Мађари ће високо да догурају. Имају једну промену уместо Мадараша. Озбиљна екипа баш као и Грчка. Показали су да могу са нама да играју. У групи је увек незгодна Аустралија, али њој доста зависи од првог меча с Бразилом. Ко изгуби мораће много да уложи напора да би се вратио у игру.

Друга група:

– Четврти из тог скупа може да игра с било којим тимом из наше групе. Увек су незгодни Црногорци и Италијани, Хрвати јачи за Муслима и Шпанца Гарсију, Американци су све бољи, види се да напредују и да могу некога да изненаде. Биће баш изједначено, колико се памтим никад теже.

Савић не бежи од улоге фаворита

Бразилским новинарима Мандић рекао да „живимо у ишчекивању и жељи да будемо најбољи”

Рио – Српски ватерполо селектор Дејан Савић и Душан Мандић су били после првог тренинга на располагању локалним новинарима. Као екипи коју су многи прогласили главном за освајање трона селектор је уз смех прво одговорио на питање везано за притисак:

– Да, осећамо притисак посебно од медија. Знате како то изгледа, као да нас чекају да нам одсеку главу, ако не урадимо оно што заправо ми највише желимо.

Додао је:

– Имамо искуство, тако је било и у јануару. Имали смо велики притисак пред Европско првенство у нашем главном граду и успели смо да издржимо и освојимо прво место.

Није Савић желео много да прича о златној жетви:

– То је прошлост, свако такмичење је представљао корак у припреми за Олимпијске игре, корак у реализацији циља, а то је освајање „злата”. Тачно је, били бисмо сада задовољни само са освајањем злата и имамо велику мотивацију да будемо најбољи. Не одбијамо улогу фаворита, па ми смо светски и европски прваци. Никад не паничимо, никад чак и ако не крене како треба. Растемо из меча у меч, увек имамо велику веру у победу и знање како да је реализујемо.

Код Душана Мандића нема дилеме:

– Живимо у ишчекивању и жељи да будемо најбољи. Србија чека то олимпијско злато, само нам оно недостаје. Многи нас већ сада виде са златом. То је можда после свега нормално, али нас тера да живимо са тим. Нема ништа вредније од тога, желимо да уђемо у историју.