Ликвидирани у инвалидским колицима

За масакр у Двору на Уни који се догодио на крају рата у јавности се није знало двадесет година. Онда се појавио документарни филм у коме сведоче дански војници, припадници Унпрофора и још неки актери. Тим филмом је несумњиво доказано да је у склањању од најезде хрватске војске бесомучно ликвидирана група недужних, не само цивила, него и тешких инвалида, међу којима су већина били душевни болесници, а они су се до „Олује” лечили у петрињској болници. Са хрватске стране стигли су захтеви да се филм преправи и дотле је тамо забрањен.

Филм који је приказан на РТС исповест је, пре свих, данског официра Јергена Голда кога је, као главнокомандујућег, годинама пекла савест због чињења, односно нечињења, у спречавању страдања болесних цивила који су били остављени у дворској школи. Ту су доспели у масовном повлачењу српског становништва са Баније према Босни где се видео спас од погибије. У филму је о трагичним догађањима сведочила и дотадашња Петрињка Љубица Јањанин, а за „Политику” је изнела утиске о догађањима која су дубоко у њеном сећању и за које каже да не могу да се забораве.

„Цео дан од раног јутра Петриња је бесомучно гранатирана и народ је био престрашен. Осамнаестогодишња ћерка и ја нисмо имали превоз, а хтеле смо да одемо из града. Желеле смо да као и сви цивили одемо ван домета хрватске артиљерије. Као и у претходном рату, у НОБ-у, сви смо тежили да се повучемо на Шамарицу, нашу легендарну велику шуму у којој је народ увек налазио спас. У петрињској болници је била велика гужва, за пут се припремао један стари аутобус. Наш комшија лекар је рекао да можемо да уђемо, али да помогнемо у транспорту болесника који су већ били унутра. Једна жена без ноге и са два штапа седела је на поду. Друга је, као тежак инвалид с великом грбом лежала на два седишта и због свог хендикепа није могла да седи без помоћи. Ћерка и ја смо је подигле и онда сам је ставила у крило након што смо и ону другу сместиле на седиште“, прича Љубица.

Тада је могла да погледа и око себе. Атмосфера је била као у хорор филмовима. Стекла је утисак да је аутобус био последњи у Петрињи, а да је бар донекле био исправан. Не само што је био препун него се потврдило оно што су јој пре улаза рекли, путници су били тешки болесници са више болничких одељења, а највише са психијатрије. Испоставило се да познаје две жене којима су помагале, једна се  звала Тереза, обе су биле Хрватице и живеле су у такозваном Дому пензионера у Петрињи. Желеле су да оду аутобусом заједно са осталима и тако су се изјасниле.

Све време су се чули јауци, гласно запомагање, што због бола што због страха. Кад се аутобус у сумрак приближио селима која су ближе Шамарици, све је било јасније. Путеви су већ били закрчени цивилним избегличким колонама које су се кретале према Републици Српској, путем који пролази кроз Двор на Уни.

„Стигли смо ноћу у Двор и ту се није осећала атмосфера некаквог ванредног стања, као да се није знало шта се дешава у другим деловима Крајине. Смештени смо у зграду школе. Одмах смо приметили да је у близини пункт Унпрофора. Међутим, за њихове војнике као да нисмо постојали. Они ни сутрадан кад је свануло нису желели ни да нам се обрате, а камоли да нам понуде какву помоћ, каже Љубица Јањанин.“

Данци су у филму рекли да су имали наређење да буду неутрални, да нису знали ко је у школи, а да су сазнали да је реч о инвалидима тек након масакра који је уследио три дана по доласку у Двор. Међутим, у филму су се неке избеглице препознале, што значи да су Данци снимали догађања у школи па су могли да препознају инвалиде. Могли су да виде људе у колицима, са помоћним штакама. Један младић је цело време у школском дворишту ходао укруг, а једна интелектуалка, душевни болесник, све време се жалила на своју фризуру, огледајући се на прозорским стаклима. Сутрадан су се путници из старог аутобуса полако разилазили, а Двор су потпуно преплавиле избеглице.

Према оном што су изјавили дански војници у Двору су 8. августа већ увелико били припадници хрватске војске. Забележено је да су у неко време у школу упали униформисани војници без било каквих ознака и брутално су из ватреног оружја побили болесне заточенике у школи. Данци су после тога ушли и могли само да фотографишу жртве у локвама крви и с колицима и штакама око њихових тела.

Хрватски официр је на филму тврдио да у време масакра у Двору није било хрватских војника, а српски да се ту није могао наћи ни један наоружани војник РСК јер су у целом Двору већ увелико били хрватски војници.

Много говори податак да су лешеви страдалих у дворској школи тог августа 1995. одвезени у Петрињу и тамо сахрањени као Н. Н. лица. Све је урадила хрватска власт која је дошла на те просторе. Зашто су они ћутали, а видели су да је реч о масакру?

Да су Срби хтели да науде болеснима оставили би их у Петрињи или учинили нешто горе, посебно према две Хрватице, ако су већ били заслепљени мржњом како им се то приписује.

Филм је у Хрватској дочекан на нож. Тамошњи јавни актери су запрепашћени највише због тога што је реч о данско-хрватској копродукцији, а у њему се осуђују Хрвати. Тамошњи став је да се забрани његово емитовање у Хрватској док се не избаце неки делови. У хрватској јавности, на Хрватској телевизији, јавном сервису, као најјачи аргумент против филма који се иначе зове „15 минута, масакр у Двору”   изнето је противљење због чињенице да је сведочио некадашњи крајишки командант Миле Новаковић. Сада покојни официр је осуђен у Хрватској па, како мисле Хрвати, не може да сведочи. То ко је и зашто пуцао у хендикепиране и недужне људе, који не могу ником да нанесу зло нити могу да се бране, у другом је плану. У Двору је пуцањем из близине ликвидирано најмање седам болесника, пошто је нађено толико лешева. Српска страна тврди да их је укупно било 12, а неки су после невероватних догађања сами себи одузели живот у избеглиштву у Србији. Две страдале су биле Хрватице, а остали су били српске националности.

Од „Олује”до данас Срби су вечито на измишљеним списковима осумњичених, који су се неколико година вешали по зидовима, дрвећу, аутобусима. Хапшени су по потерницама на свим меридијанима. Већина не сме ни да помисли да оде у Хрватску па ни у посету ни на сахрану родитељима који су се тамо вратили. Зато се о њиховим страдањима мало зна и зато  истина о масакру у Двору касни дуже од две деценије.